Zotov: “Srpska braća izdaju Rusiju”

Vladimir Zotov: Kako treba da se odnosimo prema Aleksandru Vučiću?

Piše Владимир Зотов – ИА REX

Ovih dana u ruskim medijima sve češće se podiže tema ponašanja srpskih vlasti. Brojni autori analiziraju mogućnost skorog pridruživanja zvaničnog Beograda antiruskim sakcijama, kao i mogućnost potpisivanja od strane srpskih vlasti sporazuma sa “kosovskim separatistima”. Pominju se i druga, blago rečeno sumnjiva sa tačke gledišta srpskih nacionalnih interesa, dejstva Aleksandra Vučića i njegovih saradnika, uključujući razmeštanje proukrajinskih bilborda u Beogradu i glasanje za novu antirusku rezoluciju u Generalnoj Skupštini UN.

Ruski informacioni servis koji obslužuje Vučićev režim kao i obično opravdava sve njegove postupke. Svaku kritiku na njegov račun on smatra nepravednim napadima i povezuje je sa željom da se srpski lider nezasluženo diskredituje, mada se on očajno bori sa pritiscima vodećih država Zapada i pokazuje uzornu „proruskost“ – maksimalnu moguću u savremenoj Evropi. Sa druge strane, ruski internet sve više se puni zluradim opaskama o „srpskoj braći“ koja ponovo „izdaje Rusiju“, ali pri tome nastavlja da koristi njene jeftine resurse.

Tim povodom smatramo da je neophodno projasniti pitanje kako ipak treba da se odnosimo prema Vučiću i njegovom delovanju na dužnosti predsednika Srbije.

Sarkastične opaske o „braći“ su, razme se, laž: Srbi kao narod nikada nisu izdali Rusiju. Za ilustraciju možemo uzeti, na primer, istorijsko ponašanje Srba i Bugara. I Srbiju i Bugarsku je od tuske vlasti oslobodila Ruska imperija. Ubrzo posle sticanja samostalnosti obe ove zemlje su postale sateliti neprijatelja Rusije.

Ipak, dok je bugarsko društvo u celini (i ne bez zadovoljstva) usvojilo rusofobiju, Srbi su je jasno odbacili. Srpski dobrovoljci su se borili na našoj strani u Donbasu, počev od 2014. godine, sva dejstva zvaničnog Beograda usmerena na slabljenje veza sa Rusijom u Srbiji je percipiraju kao neprihvatljiva i nedopustiva.

I u tome se sastoji jedini razlog zašto Vučić do sada nije uveo sankcije protiv Moskve – a ne u njegovoj tobožnjoj „proruskosti“. Samo srpsko javno menjenje i ništa drugo odvraća vlast od uvođenja sankcija, konačnog prizvanja nezavisnosti Kosova i ulaska u NATO.

Što se tiče Vučića, on nije ništa drugo do tipičan balkanski političar koji se u suštini ni po čemu ne razlikuje, na primer, od svog crnogorskog sabrata Mila Đukanovića ili bilo kog prestavnika političkog establišmenta Bugarske. On je izašao iz Radikalne stranke, koja se pridržavala jasne i dosledne pozicije povodom toga da je suverenizacija Kosova nemoguća, a da je zbližavanje sa EU nepoželjno.

Vučić je bio neposredni učesnik raskola u ovoj stranci. Ovaj raskol su inspirisale zapadne specijalne službe, i posle njega u Srbiji se pojavila nova stranka (Srpska napredna), koja se odnosila prema ključnim principima radikala mnogo snishodljivije i koja se ubrzo našla na vlasti.

Ruske apologete Vučića vole da ga uznose, poredeći ga sa prozapadnim bivšim predsednikom, liderom Demokratske stranke Borisom Tadićem. Ali u tome je stvar što su „naprednjaci“ došli na vlast samo zato što je Zapad shvatio da se u Srbiji ne može zadržati otvoreno prozapadno rukovodstvo u iole dugoročnijoj perspektivi. Na kraju se suština Vučićeve delatnosti na mestu predsednika svela na nastavak linije demokrata (produbljivanje suverenizacije Kosova i evrointegracije Srbije) uz nominalno patriotsku i prorusku retoriku.

Tačnije, odgovor na pitanje kako treba da se odnosimo prema Vučiću deluje očigledno. Treba da se odnosimo prema njemu kao prema običnom balkanskom političaru, slabom, dvoličnom i zavisnom, ni po čemu drugačijem od svojih crnogorskih, bugarskih i drugih kolega.

I u tom kontekstu ruska politika prema Srbiji deluje nezgrapno. Da podsetimo, ambasada RF u Srbiji je odabrala da sarađuje samo sa Vučićem i svela na minimum kontakte sa bilo kojom realno opozicionom proruskom snagom.

Drugim rečima, umesto da maksimalno proširi sve moguće parametre saradnje sa sprskim društvom, Moskva se koncentrisala na zadovoljavanje prohteva ličnosti, koja može da izda u bilo kom trenutku.

Kod pristalica Rusije u Srbiji to izaziva krajnju nedoumicu, u privatnim razgovorima oni ozbiljno tumače ono što se dešava time što su se u visoko rukovodstvo RF ušunjali izdajnici.

Faktički Rusija je sama odsekla sve mogućnosti da uveća svoj uticaj u Srbiji i uskoro će Moskva u potpunosti osetiti posledice sopstvenih odluka.

Vučićeve advokate u Rusiji teško da će to zbuniti. Kada on potpiše sporazum sa albanskim separatistima oni će reći da taj sporazum nije priznanje nezavisnosti Kosova.

Kada on uvede sankcije protiv Rusije, oni će reći da one nose strogo formalni karakter, nikako ne utiču na rusku ekonomiju i da su po svemu sudeći usaglašene sa Moskvom.

Kada Srbija stupi u NATO, oni će reći da Rusija sada ima saveznika unutar NATO-a.

U svakom slučaju ovakvi rezultati dugogodišnjeg ruskog „igranja Vučića“ u perspektivi sve više izgledaju kao neizbežni.

Napomena:
Preporučujemo vam tekst koji smo našli na ruskom Internetu. Članak je objavljen u februaru ove godine na sajtu Novinske agencije REX i neki momenti opisani u njemu su se iz dimenzije budućnosti preselili u prošlost. Ipak, on vrlo dobro ilustruje kako sporne, tako i nesporne momente u odnosima na relaciji Beograd-Moskva-Srbi-Rusi. Zato smo odlučili da ga prevedemo i objavimo na našem portalu.