Stojanović: Francusko-nemački plan je „de fakto” priznanje nezavisnosti Kosova od strane Beograda

Tatjana Stojanović: Kapitulacija na Kosovu neće Srbiji doneti mir

Takozvani francusko-nemački plan za Kosovo 27. februara prešao je iz kategorije spekulacija i novinarskih curenja na sajt Evropske službe za spoljne poslove, dobivši status veoma konkretnog dokumenta

Piše Татьяна Стоянович – ИА REX

Pre toga je mesecima udobno postojao u javnom prostoru kao svojevrsni predlog lidera Francuske i Nemačke da se krene sa mrtve tačke pregovora o „normalizaciji odnosa” Beograda i Prištine, koga niko nije video, ali su svi o njemu raspravljali. Nakon što je šef evropske diplomatije Žozep Borel, posle sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i premijerom otcepljenog Kosova Aljbinom Kurtijem, rekao da su obe strane saglasne sa evropskom inicijativom o Kosovu, tekst predloga je predstavljen široj javnosti.

Većina nagađanja i glasina koje su obavijale ovaj dokument ispostavile su se kao tačne. Principi sadržani u ovoj inicijativi u velikoj meri se poklapaju sa principima koji je sadržao osnovni sporazum o rešavanju odnosa između DDR i SRN, potpisan 1972. godine. Isti principi postali su osnova plana evropskog diplomate Volfganga Išingera za rešavanje kosovskog pitanja, koji je srpski parlament već odbacio 2007. godine. Suština plana je da se postigne „de fakto” priznanje nezavisnosti Kosova od strane Beograda, bez insistiranja na formalnom priznanju.

Glavna intriga oko evropskog dokumenta ovim se nije završila, već je samo počela. Za evropske zvaničnike 11 tačaka „Sporazuma o putu normalizacije odnosa Kosova i Srbije” postalo je osnova za izradu konačnog sporazuma, koji će biti ponuđen Beogradu i Prištini na potpisivanje. Strane će uskoro početi da razgovaraju o takozvanom “planu implementacije” usmenog sporazuma postignutog u Briselu, rekao je 2. marta portparol EU Peter Stano .

Za predsednika Srbije Aleksandra Vučića stvari stoje malo drugačije. Komentarišući rezultate sastanka u Briselu na RTS-u, nacionalnoj televiziji, predsednik Srbije je 28. februara rekao da ostaje da se dogovori koje će odredbe sporazuma biti sprovedene u praksi i da on lično „ne namerava da primeni odredbu o prijemu Kosova u UN. Spremni smo da pregovaramo o ‘planu implementacije’, ali ga neću potpisati“, rekao je Vučić. Istovremeno, odgovarajući na pitanje kolike su šanse da bi evropski predlog mogao da se promeni, predsednik Srbije je odgovorio – „Nikakve”.

Istina, veoma je teško razumeti kako „plan implementacije” nekog dokumenta može po sadržaju da odstupa od samog dokumenta, u kojem se nedvosmisleno kaže da Srbija neće pometati članstvo Kosova u BILO KOJOJ međunarodnoj organizaciji. Dobro je što je predsednik Srbije najbolji student prava u Beogradu, bilo u svojoj generaciji, bilo u čitavoj istoriji Univerziteta u Beogradu – jer, sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, običnom laiku još nije moguće da shvati to što Vučić razume.

U uvodnom delu „Sporazuma o putu normalizacije odnosa Beograda i Prištine” navodi se da su strane, uprkos suprotstavljenim stavovima o fundamentalnim pitanjima, uključujući pitanje statusa, do ovog sporazuma došle „shvatajući sopstvenu odgovornost za održavanje mira.“ i „dajući svoj doprinos plodnoj regionalnoj saradnji i jačanju bezbednosti u Evropi”. Takođe se napominje da se sve to radi kako bi se stvorili uslovi za saradnju strana u korist stanovnika regiona. U međuvremenu, , vesti iz regiona pre i posle sastanka u Briselu sugerišu da je dobrobit Balkana izuzetno važna za kolektivni Zapad. Ako konačni sporazum o „normalizaciji odnosa” Beograda i Prištine bude potpisan u formi u kojoj se sada predlaže pod plaštom evropske inicijative o Kosovu, da li će to staviti tačku na balkanski sukob ili će to biti kraj samo jedne od faza ove krize?

Istog dana, kada su se Vučić i Kurti sastali u Briselu da razgovaraju o pitanjima daljeg rešavanja kosovskog pitanja, otišla je delegacija Albanaca iz Preševa, Medveđe i Bujanovca, tri opštine južne centralne Srbije koje se nalaze uz autonomnu pokrajinu Kosovo u Vašington. Poslanik u Skupštini Srbije i predstavnik etničkih Albanaca u regionu Šaip Kamberi planirao je da se obrati američkim senatorima i govori o položaju Albanaca koji žive u centralnoj Srbiji.

„Naši napori da ostvarimo puna prava i stvorimo jednake mogućnosti za sve, uz zajedničku političku borbu, svakodnevna su potreba svakog Albanca u Preševskoj dolini (naziv koji lokalni Albanci koriste za tri srpska regiona – agencija REKS )“, izjavio je Kambrei uoči putovanja na svojoj Facebook stranici.

Podsetimo, ranije su Albanci Preševa, Medveđe i Bujanovca zahtevali da se u konačni sporazum o „normalizaciji odnosa“ Beograda i Prištine unesu odredbe kojima se definiše status Albanaca sa juga centralne Srbije. A bivši predsednik separatističkog Kosova Hašim Tači je tvrdio da bi, ako se postignu sporazumi između Beograda i Prištine, ova oblast mogla da se pripoji Kosovu.

Gotovo istovremeno, u susednoj Severnoj Makedoniji, generalni sekretar Albanske alternativne partije Zećiri Ibrahimi predložio je formiranje Zajednice opština sa albanskom većinom u toj zemlji, nalik na asocijaciju koju bi kosovski Srbi trebalo da dobiju u skladu sa Briselskim sporazumom potpisanim 2013.

Podsetimo, juna 1999. godine na teritoriji opštine Bujanovac osnovan je štab terorističke organizacije „Oslobodilačka vojska Preševa, Medvedđe i Bujanovca“ koja se borila za izdvajanje ove teritorije iz sastava SR Jugoslavije. Mnogi članovi ove organizacije su ranije bili pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. “Albanska teroristička aktivnost” dostigla je vrhunac u južnom delu centralne Srbije 2001. godine, što se poklopilo sa sukobom u Makedoniji, gde je od januara do novembra 2001. došlo do intenzivnih međuetničkih sukoba između Makedonaca i albanskih separatista. Od tada su Albanci u Severnoj Makedoniji postali moćna politička snaga koja nije odustala od separatističkih ambicija, a Albanci sa juga Srbije uspeli su da uspostave čvrstu saradnju i sa albanskim vlastima i sa separatistima u Prištini.

Ima razloga da sumnjamo u dobre namere kolektivnog Zapada u odnosu na stabilnost i prosperitet Balkana.

Evroatlantskim strukturama je hitno potrebna odluka o statusu Kosova kako bi se Balkan konačno reformisao po uzoru na Severnoatlantski vojni savez. Ali preuzimanje svih zemalja regiona (pre svega, nezavisnog Kosova, slobodnog da se pridruži bilo kojoj međunarodnoj organizaciji) od strane NATO-a, teško da će ojačati bezbednost Balkanskog poluostrva.

Tu se pre radi o dobijanju suverene kontrole nad regionalnim procesima kroz stvaranje novih asocijacija u kojima glavni saveznici Zapada neće biti slovenske zemlje koje su se otcijepile od bivše Jugoslavije, već „velika Albanija“, prerušena u ekonomsku zajednicu, projekat pod nazivom „Otvoreni Balkan“. Taj veštački projekat teško da će dugoročno odgovarati Srbima. Flagrantna nepravda i neuspeh ovakvih geopolitičkih eksperimenata u svakom trenutku može da se pretvori u novo žarište napetosti. Možda je ovo pravi zapadni plan da se reši kosovsko pitanje, vešto prikriveno u borbu protiv ozloglašenog malignog ruskog uticaja u Srbiji.