Marković: Kako su Srbi postali kaktusi

Zna ko jedini ima pravo da određuje nacionalnu pripadnost Slovenima – glavni gazda u Kremlju i njegova posluga širom sveta

Piše: Tomislav Marković

U emisiji “Bez kompromisa” na TV Studio B gostovali su Marina Galogaža, predsednica Društva sunarodnika i prijatelja Rusije i advokat Čedomir Stojković iz grupe “Oktobar” koja se bori protiv ruskog uticaja u Srbiji. Prvih pola sata emisije proteklo je u oštrom polemičkom tonu, a onda je atmosfera postala usijana, jer se Galogaža dotakla osetljivog pitanja nacionalnog identiteta, izloživši neke zanimljive teze. Sagovornici su prekidali jedno drugo, nadvikivali se, upadali jedno drugom u reč, voditelj Igor Ćurčić nije se previše mešao u svoj posao, evo kako je to otprilike izgledalo.

“Znam da su ruske i srpske veze, one su mnogovekovne, znači, mi o tome uvek govorimo, počev od srednjeg veka, da ne kažem od praistorije, znači mi smo bili jedan narod koji u jednom trenutku se razdvojio”, reče Galogaža na srpskom sa jakim ruskim akcentom. Stojković je odmah reagovao: “Pa to vam je ta ruska propaganda, oni hoće od Srba da naprave Ruse, što je sramota, i velika je sramota što ovakvi ljudi gostuju na televizijama. To vi isto govorite drugim narodima, Ukrajincima, Poljacima, Čečenima”. Potom se obratio voditelju: “Kako ne reaguješ ti? Kaže ti žena da si Rus. Kaže da ti je dete Rus”.

Srbin iz saksije

Galogaža je nastavila da pojašnjava svoje uverenje, potpuno ubeđena u ispravnost onog što govori: “To je moj stav. Vi ako se ne slažete, to je vaš problem. Znači, to kako se vi izjašnjavate u novim jevropskim, vi možete da se izjasnite i kao kaktus. Ja vam govorim o istraživanjima Srpske akademije nauka”. Stojković je uzvratio pitanjem: “Hoćete da kažete da sam ja Rus? Znači, ja sam Rus, po vama?”

Na to je Galogaža dodatno razložila svoju viziju etničke botanike, rugajući se pravu svakog čoveka na sopstveno nacionalno osećanje kao zloj zapadnjačkoj izmišljotini: “Po savremenim evropskim ustanovama, vi imate pravo na samoidentifikaciju, vi možete da se izjašnjavate i kao kaktus i kao crnac, i tako dalje”. Srbin, kaktus – isti đavo. Možete vi da se izjašnjavate kako god hoćete, to je potpuno nevažno, pošto se zna ko jedini ima pravo da određuje nacionalnu pripadnost Slovenima – glavni gazda u Kremlju i njegova posluga širom sveta.

Stojković je pokušao da prebaci raspravu na drugo polje, ali tu ga je dočekala još sumanutija retorika. Advokat je rekao: “Sad ću da vam kažem koliko nas vole ti Rusi. Nema nijedna škola u Rusiji da se uči srpski jezik”. Na to je Galogaža uzvratila replikom koje se ne bi postideo ni Ežen Jonesko: “Gospodine Stojkoviću, uči se u školi ‘Jovan Popović’ u Novom Sadu, naš projekat koji smo mi napravili, ako ste neupućeni, napravite domaći”. Dakle, srpski jezik se ipak uči u jednoj ruskoj školi, i to u Novom Sadu. Pa je l’ Novi Sad u Rusiji? Zašto nam niko nije javio da je glavni grad Vojvodine preseljen u daleka ruska prostranstva? Ili smo konačno postali ruska gubernija, samo nas o tome niko nije obavestio?

Nipodaštavanje “mlađe braće”

Naravno, predsednica Društva sunarodnika i prijatelja Rusije nije zvanična predstavnica Kremlja, ali ono što je govorila o nacionalnom samoopredeljenju i prezir koji je ispoljila prema pravu drugih ljudi da se slobodno izjašnjavaju, karakteristični su za jedan način razmišljanja. Uostalom, sve ostalo što se od nje moglo čuti u emisiji je zvanična ruska propaganda, uključujući čak i relativizaciju Gulaga i negiranje činjenice da je Staljin bio zločinac koji je ubijao sopstveni narod. Sve je to za Galogažu zapadnjačka propaganda usmerena protiv Rusije. Kao da smo se o strahotama sovjetskih logora obaveštavali iz zapadnih izvora, a ne čitajući svedočanstva ruskih nesrećnika koji su jedva nekako preživeli golgotu Gulaga, Varlama Šalamova, Karla Štajnera i Aleksandra Solženjicina, ili memoare Nadežde Mandeljštam o strašnoj sudbini njenog muža, velikog ruskog pesnika Osipa Mandeljštama koji je skončao u Gulagu krajem 1938. godine.

U taj propagandni narativ uklapa se i negiranje nacionalnosti manjim slovenskim narodima. U novembru prošle godine je Vladimir Putin, obraćajući se novinarima sa zapada, rekao da su Rusi i Ukrajinci “jedan narod”. Taj jedan narod, naravno, nije ukrajinski, već ruski. Rusko panslovenstvo podrazumeva nipodaštavanje “mlađe braće”: svi Sloveni su bratski narodi, ali su Rusi starija braća i tutori ostalima, niko drugi nema pravo na nacionalnost, kulturu ili jezik.

Nije to novotarija nastala u Putinovoj propagandnoj kuhinji, takav je stav ruskog imperijalizma odvajkada. Dovoljno je setiti se dnevničkog zapisa Hristine Alčevske od 25. maja 1876. godine u kojem piše kako joj je Fjodor Mihajlovič Dostojevski govorio da Srbi i Malorusi koji bi da se bave književnošću na svom maternjem jeziku deluju štetno i samo usporavaju prosvetiteljsku misiju i tok civilizacije koju je stvorio veliki ruski narod. Dakle, ni Ukrajinci, ni Belorusi, ali ni Srbi nemaju pravo na svoj jezik, književnost i kulturu, ti bedni narodići samo ometaju Ruse u njihovom istorijskom poslanju. Što reče lekar Srđan Lukić na Twitteru: “Ja bih ovim putem da se zahvalim Rumuniji, Moldaviji i Ukrajini što se nalaze između nas i Rusije”.

Srpsko negiranje drugih nacija

Ironija čitavog slučaja sa Srbima koji su preko noći postali kaktusi je u tome što smo odavno navikli na slične sadržaje u našim medijima, samo što je uloga sukulentnih biljaka uvek bila namenjena drugim narodima. Stajaće mesto srpske nacionalističke propagande u poslednje tri i po decenije je negiranje drugih nacionalnosti. Naslušali smo se priča kako su Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci izmišljene nacije, te kako su Hrvati u suštini pokatoličeni Srbi. Takve priče slušamo i dan-danas, poslednjih godina se svi ideolozi Srpskog sveta ubiše da nam objasne kako su Crnogorci zapravo Srbi. Što bi rekli Galogaža i Putin, jedan smo narod – srpski. Besomučna propaganda je urodila plodom, istraživanje javnog mnjenja rađeno pre dve godine donelo je očekivane rezultate: više od 62 posto ispitanika misle da crnogorska nacija ne postoji, da su Crnogorci prosto naprosto Srbi koji iz nekih čudnih razloga odbijaju da to priznaju.

Negatorski sadržaji nisu samo lajtmotiv nacionalističke mitomanije, već su ušli i u obrazovni sistem, pod plaštom tobožnje istorijske nauke. Pre nekoliko godina je izbio skandal kada je šira javnost saznala da u udžbeniku istorije za treći razred gimnazije mogu da se pročitaju lekcije koje kao da su izašle sa stranica tabloida. Tu se pripovedalo o trodelnom srpskom nacionalnom biću, o tome kako se “rimokatolici i muslimani sve više smatraju Hrvatima, odnosno Bošnjacima”, a kako su “Crnogorci deo srpskog naroda – etničko poreklo im je srpsko”. Naravno, bilo je reči i o “poturčenjacima” koji su “bili gori i nesnosniji raji od Osmanlija, pravih Turaka”.

Povratak bumeranga

Kad neka propagandna floskula bude ponovljena deset hiljada puta, na kraju se na nju priviknemo, koliko god budalasto zvučala. Negiranje drugih nacija postalo je nešto toliko uobičajeno u srpskom javnom polju da se tome više ne čude ni oni koji o tome kritički pišu. Šta drugo očekivati od javnosti koja je već decenijama ogrezla u nacionalističko bulažnjenje? A sad nam se to negiranje vratilo kao bumerang. Kad se u srpskim propagandnim glasilima koja se lažno predstavljaju kao mediji negiraju druge nacije – to je nekako prirodno. Međutim, kad se na tim istim šatro medijima negira srpska nacija – to je ipak pomalo bizarno.

I voditelj ni reč da kaže, ne sme ni da zucne, iako ga je gost direktno na to podsticao. Doduše, od nekog ko je pristao da bude protočni bojler vlastodržaca i moćnika, teško je očekivati da odjednom ispravi kičmu. Kad se čovek odrekne profesionalnog identiteta koji ga određuje u mnogo većoj meri od nacionalnog, što bi se bunio kad mu negiraju nacionalnost. Daleko smo odmakli u poltronstvu prema Rusiji, zaista smo spremni da postanemo ruska gubernija.

Rusko stanovište

Koliko god čovek bio svestan okruženja u kom se nalazi, koliko god se bavio nacionalističkom ideologijom, koliko god imao distancu od dominantnih velikosrpskih priča – tek kad se suoči sa ovako bahatim i direktnim negiranjem nacionalnosti, shvati kako to zapravo izgleda. Džaba sva empatija i uživljavanje u tuđ položaj, ništa dok se to ne oseti na sopstvenoj koži. Nije ni bitno da li onaj kome se negira pravo na nacionalno opredeljenje uopšte drži do nacije ili mu je ta vrsta kolektivne pripadnosti poslednja rupa na svirali.

Na popisima stanovništva u Srbiji građani su se izjašnjavali kao džedaji, Eskimi, Štrumpfovi, rokeri, Marsovci, vanzemaljci. Time su jasno demonstrirali da ih ne zanima zatvaranje u nacionalne torove, pogotovo otkad je famozni nacionalni identitet postao jedino što određuje čoveka. Poenta je u tome da su se građani slobodno izjašnjavali, a da im Galogaža upravo negira tu slobodu. Ona zaprvo govori: Mi Rusi imamo pravo da svima vama određujemo ko ste i šta ste. Vi niste Srbi, nego Rusi, jer mi tako kažemo. A sutra ćemo možda odlučiti da ste mužici, prekosutra nam možda padne na pamet da ste robovi, a nakosutra možda shvatimo da je bolje da budete eliminisani sa lica zemlje.

Kremaljska propaganda negira Ukrajincima pravo na nacionalnost, kulturu, jezik i državu, to im služi kao jedno od opravdanja za varvarske pokolje i satiranje po susednoj “bratskoj” zemlji. Plasiranje istih argumenata o Srbima, i to na srpskoj televiziji, u ovakvom trenutku ne zvuči nimalo bezazleno, čak i kad dolazi sa margine. Najzad smo saznali kako glasi to famozno rusko stanovište za koje nam profesor Milo Lompar uporno tvrdi da je u potpunoj saglasnosti sa srpskim stanovištem: Ili ćete biti Rusi ili vas neće biti. Eventualno ćemo vam dozvoliti da budete kaktusi, ali vas nećemo zalivati.

Neka hvala, braćo Rusi, nećete nam vi određivati ko smo. Da parafraziram pesnika: Vratiće se opet osam četrdeset. Što bi rekla moja pokojna baba, došlo vreme poslednje. Najveći srpski rodoljubi bi da se potčine Kremlju i da dobrovoljno postanu Rusi, a pravo na nacionalno opredeljenje brane anacionalni, kosmopoliti, autošovinisti, Marsovci i Jugosloveni srpskog porekla.