Kineski plan za Ukrajinu je zapravo plan za Tajvan

Kina ni danas 12 meseci nakon ruske invazije na Ukrajinu nije ništa više sposobna da utiče na ishod ruskog rata u Ukrajini nego što je bila na početku sukoba

U velikoj meri svedena na status posmatrača, primarna uloga Pekinga je bila da pruži Moskvi finansijsku liniju spasa povećanjem kupovine ruske sirove nafte i uglja uz nižu cenu, dok je ubirao neočekivani prihod od povećanja izvoza u Rusiju, ocenjuje Kreg Singlton, saradnik Fondacije za odbranu demokratije iz Vašingtona u tekstu za foreignpolicy.com. prenosi Danas.

Ali čini se da ove i druge kineske polu-mere za sada imaju za cilj da obezbede da Rusija ima ono što joj je potrebno da održi svoju ratnu ekonomiju – a ne da zapravo dobije rat.

U sličnom zaokretu, kineski mirovni plan za Ukrajinu od 12 tačaka nije usmeren ka obnavljanju mira u Evropi. Plan nema mnogo veze sa okončanjem rata u Ukrajini i sve ima veze sa postavljanjem uslova za pobedu u budućem ratu protiv Tajvana.

Drugim rečima, Kina priznaje da su uzroci ruskog neuspeha u Ukrajini isti koji ugrožavaju njene eventualne planove ponovnog ujedinjenja.

Čitajte ispravno, kineski lažni mirovni predlog bi takođe mogao da posluži kao osnova za mapu puta koju predvodi Zapad da spreči izbijanje indo-pacifičkog rata.

Jasno je da dokument o stavu Pekinga pod naslovom „Političko rešenje ukrajinske krize“ odražava zabrinutost Kine o trenutnim uslovima na bojnom polju u Evropi.

Do danas, transatlantska rešenost da se podrži Ukrajina ostaje manje-više odlučna, čak i dok se zapadne demokratije bore sa apsorbovanjem troškova povezanih sa odsečenošću od ruske energije i drugih sirovina.

Iako je više ruskih vojnika stradalo u Ukrajini nego tokom svih ruskih ratova zajedno od Drugog svetskog rata, ruski predsednik Vladimir Putin ostaje potpuno uveren da još uvek može da pobedi Ukrajinu i previše tvrdoglav da promeni kurs.

U međuvremenu, Kina i dalje koleba u pružanju smrtonosne pomoći Rusiji, što je odluka koja je postala komplikovanija sada kada su procureli detalji o unutrašnjim razmatranjima Pekinga.

Nema sumnje, kineski lider Si Đinping izgleda nemoćan da povuče Putina sa ivice – nije da je Si pokazao bilo kakvu sklonost da to učini.

Istovremeno, kinesko odbijanje da osudi rusku invaziju uništilo je njen kredibilitet širom Evrope, uključujući zemlje poput Austrije, Poljske i Hrvatske, gde je Peking istorijski imao pozitivne odnose.

A nepovratni troškovi Kine nisu isključivo reputacioni, već sve više ekonomski.

Sa ratom koji opterećuje globalni rast, neizmirivanje duga u zemljama u razvoju se nazire, a Peking drži mnoge od tih zajmova.

Ekonomska neizvesnost takođe preti da smanji potražnju za kineskim izvozom širom sveta baš u trenutku kada su pokušaji Pekinga da stimuliše domaću potrošačku potrošnju – ključ za ponovno pokretanje oporavka Kine i preuređenje narušenog modela rasta zemlje – propali.

Reč je o mirovnom planu Pekinga, ujedno i majstorski potez u pogrešnom smeru, kao i ne tako suptilno priznanje da bi jedinstvo Zapada, sankcije, nestabilnost lanca snabdevanja i potencijalni prekid žitarica mogli da poremete kineski indo-pacifički revizionizam.

Naravno, kineski diplomatski gambit je odmah dezavuisan kao održiv put ka miru u Ukrajini u Vašingtonu, Briselu, Kijevu i drugde.

Ali pročitajte pažljivije, predlog Pekinga razotkriva retoričke i pravne skele koje namerava da podigne ako i kada Si odluči da nasilno preuzme Tajvan.

Ako je avgustovski maraton vojnih manevara oko ostrva otkrio vektore napada koje Kina verovatno namerava da goni tokom sveopšteg amfibijskog napada na Tajvan, lista uslova sadržanih u mirovnom planu otkriva kako Kina namerava da zakomplikuje pokušaje Zapada da ponovi ukrajinski priručnik za buduće vanredne situacije.

Centralni deo kineskog mirovnog plana su zahtevi da zapadne zemlje napuste svoj „hladnoratovski mentalitet“ i izbegnu „blokovsku konfrontaciju“ – fraze koje su šifre za sistem savezništva NATO-a i uverenje Pekinga da Kijev ne bi trebalo da dobije nikakvu dodatnu zapadnu vojnu pomoć.

Kineska pukotina u vojnoj deeskalaciji prikriva njen pravi motiv: želela bi da Rusija prevlada nad Ukrajinom u odsustvu kontinuirane podrške SAD i Evrope.

Isti željeni odnos snaga važi i za nepredviđene situacije na Tajvanu. U direktnom meču između Kine i Tajvana, Kina lako pobeđuje. Ako Tajvan, poput Ukrajine, može da iskoristi proširenu spoljnu vojnu opremu, obuku i obaveštajnu podršku u realnom vremenu, sve opklade su isključene.

I tako, Peking ostaje fokusiran na degradiranje sposobnosti međunarodnih aktera da unesu strateški rizik u kinesko donošenje odluka, kao i na iskorišćavanje podela među američkim saveznicima.

Jednako je upadljivo i potpuno odbacivanje unilateralnih sankcija planom, koje Kina smatra kršenjem međunarodnog prava. Umesto toga, Kina preferira da se o merama raspravlja multilateralno u Savetu bezbednosti UN, gde Peking i Moskva imaju veto.

Nema sumnje da su sankcije SAD i EU prema Rusiji pojačale strah Pekinga da bi i on jednog dana mogao biti ekonomski sputan. Ali dok se Rusija obraćala ekonomski moćnijoj Kini za podršku, Peking bi uglavnom bio sam ako bi se situacija preokrenula.

To oštro shvatanje podupire sve intenzivniji pritisak Kine na samodovoljnosti, koji ima za cilj da zaštiti svoju ekonomiju od sankcija.

Te mere uključuju uspostavljanje šeme za trgovinu robom zasnovane na juanima i razvoj prekograničnog međubankarskog sistema plaćanja, dopunjenog digitalnim juanom, kako bi se sankcionisanim subjektima omogućilo da izbegavaju SWIFT, globalnu mrežu plaćanja koju kontroliše Zapad.

Isti strah od sankcija utiče na nastojanje plana da „industrijski i lanci snabdevanja budu stabilni“. Plahost kineskih firmi – velikih i malih, koje podržava država i navodno privatnih – da pređu prag sankcija sugeriše da je kineska kampanja da se vakciniše od zapadnih kontrola izvoza još uvek u toku.

Primer: blaga reakcija Kine na američka ograničenja za poluprovodnike.

Nanošenje srazmernog bola Sjedinjenim Državama, brine Peking, moglo bi da bude samoporažavajuće s obzirom na zavisnost Kine od zapadnih tržišta i tehnologije.

Rusija je očigledno postala žrtva sličnog jaza u ranjivosti. Vezivajući se za globalne lance vrednosti na način na koji Rusija nikada nije mogla, Peking se nada da će iskoristiti uticaj na zapadna razmatranja o Tajvanu, a ne obrnuto.

Plan ima dva konačna prioriteta: „prestanak neprijateljstava“ i „poštovanje suvereniteta svih zemalja“. Prvo odražava shvatanje Pekinga da je broj ruskih žrtava neodrživ i da Moskva mora da pregrupiše svoje snage.

Što se poslednjeg tiče, Kina se trudila da racionalizuje kako rusko kršenje ukrajinskih granica ne narušava suverenitet Kijeva. Ali to je u velikoj meri irelevantno za situaciju u Pekingu, pošto Kina veruje da Tajvan nema ni granice ni suverenitet.

I, barem što se međunarodnog prava tiče, pretpostavka Kine je čvrsta. Samovoljno isključenje Tajvana iz UN, privrženost Zapada mitu o „jednoj Kini“ i sve manja mreža priznavanja Tajpeja obezbeđuju da, za razliku od Ukrajine, tajvanski međunarodni pravni resurs može biti ograničen nakon invazije, a ne obrnuto.

Sve u svemu, Peking s pravom shvata da je svaki plan za ponovno zauzimanje Tajvana – ili barem bilo koji plan koji nosi najmanji rizik – zasnovan na manifestovanju i naknadnom održavanju 12 uslova sadržanih u njegovom mirovnom planu za Ukrajinu.

Poslednjih godina Vašington je napravio ogromne korake jačajući svoju mrežu saveza u Indo-Pacifiku, kao i bolje usklađivanje i jačanje sposobnosti regionalnih partnera.

Takođe su u toku napori da se potkopa dominacija Kine u lancu snabdevanja u određenim sektorima, kao i da se smanji sposobnost Pekinga da iskoristi svoj uticaj na kritične minerale kako bi unapredio svoje spoljnopolitičke ciljeve.

Ali da bi se potkopali drugi strateški stubovi Kine, ostaje mnogo posla. Glavni prioritet je da zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Državama, ubrzaju težak zadatak definisanja planova za uspostavljanje snažnog režima sankcija sa automatskim pokretačima ako Kina mobiliše svoje snage za invaziju ili nastavi sa invazijom.

Demokratije, takođe, moraju selektivno produbiti svoje trgovinske i industrijske veze sa Tajvanom, u stvari smanjujući ekonomsko oslanjanje Tajvana na Kinu, dok istovremeno koriste svoj uticaj kako bi ojačale legalno učešće Tajvana u međunarodnim organizacijama.

Poslednje, i najkontroverznije, zapadne nacije moraju da razmotre naoružavanje ključne ranjivosti Kine – i jednog od drugih principa njenog mirovnog plana – preteći da će za cilj imati oslanjanje na strane zemlje za hranu, što je verovatno roba za koju se najviše povezuje politička stabilnost Kine i koja će najverovatnije posejati sumnje u Sijevu invazijsku kalkulaciju.

Kako je Putin na teži način naučio, vođenje rata na osnovu pogrešnih pretpostavki može značiti razliku između pobede i pat pozicije. Podrivanje Sijevih pretpostavki u vezi sa potencijalnim obračunom oko Tajvana može biti samo najbolji način da se izbegne u celini.