GLAVA U TORBI: Bjeg čamcem od Kim Jong Una

U razgovoru za BBC, Kim, prvi čovjek koji je uspio da pobjegne iz zemlje od početka pandemije kovida-19, ispričao je detalje…

…njegovog sjajno osmišljenog bjekstva.

Sjeverna Koreja: Porodica koja je rizikovala pogubljenje da bi pobjegla čamcem

Ranije ove godine, Kim je izveo naizgled nemogući beg iz Severne Koreje. Pobegao je čamcem sa celom njegovom porodicom – trudnom suprugom, majkom, bratovljevom porodicom, i urnom sa očevim pepelom.

Oni su prvi ljudi koji su ove godine uspeli da pobegnu iz zemlje i stignu u Južnu Koreju.

Kada je počela pandemija kovida-19, Vlada Severne Koreje se uspaničila i izolovala je zemlju od ostatka sveta.

Zatvorila je granice i obustavila spoljnu trgovinu.

Nekada su bekstva bila prilično čista, ali ih sada skoro nema.

U razgovoru za BBC, Kim, prvi čovek koji je uspeo da pobegne iz zemlje od početka pandemije, ispričao je detalje njegovog sjajno osmišljenog bekstva.

Izneo je i nove pojedinosti o životu u Severnoj Koreji, kao i o ljudima koji umiru od gladi i pojačanoj represiji.

Zamolio nas je da ne koristimo njegovo puno ime kako bi zaštitio porodicu u Seulu i članove koji su ostali u Severnoj Koreji.

BBC ne može nezavisno da potvrdi sve navode Kimovog svedočenja, ali se mnoge pojedinosti podudaraju sa pričama drugih izvora.

Noć bekstva bila je burna.

Snažni vetrovi koji su duvali sa juga doneli su oluju.

Upravo je to bio deo Kimovog plana.

Nadao se da će uzburkano more primorati sve patrolne čamce da se povuku ka obali.   

Iako je ovu noć sanjao godinama i mesecima sve pažljivo planirao, i dalje je prilično strahovao.  

Deca njegovog brata su čvrsto spavala zbog pilula koje im je prethodno dao.

Kim i njegov brat morali su da ih nose kroz minsko polje po mraku do tajnog mesta gde je bio privezan njihov čamac za bekstvo.

Kretali su se korak po korak, pažljivo, kako bi izbegli stražarske reflektore za pretragu terena.

Kada su stigli do čamca, decu su sakrili u stare vreće za žito i maskirali ih tako da liče na torbe sa alatom.

Tako je porodica isplovila ka Južnoj Koreji.

Muškarci su bili naoružani mačevima, a žene otrovom.

Svako je u ruci držao ljusku jajeta, napunjenu ljutom paprikom u prahu i crnim peskom, koje bi u slučaju sukoba, razbili o lica obalskih stražara.

Motor čamca je zabrjuao, ali Kim je jedino čuo lupanje njegovog srca.

Samo jedna greška bi sve njih mogla da košta života. 

Kada sam upoznala Kima u predgrađu Seula prošlog meseca, pratio ga je policajac u civilu.

To je standardna mera bezbednosti za prebege koji su nedavno stigli u zemlju.

Prošlo je samo nekoliko nedelja od kada su on i njegova porodica pušteni iz centra za podršku naseljenju u koji se upućuju prebezi iz Severne po dolasku u Južnu Koreju.

„Bilo je mnogo patnje”, kaže na početku ispovesti o njegove poslednje četiri godine u Severnoj Koreji.  

U prvim danima pandemija kovida-19, ljudi su bili „preplašeni”, priseća se.

Država je prikazivala slike ljudi koji umiru širom sveta i upozoravala da ako se pravila ne poštuju, da će čitava zemlja biti zbrisana.  

Pojedine ljude su zbog kršenja mera koje su uvedene zbog kovida-19 čak slali u radne logore, otkriva Kim.

Kada bi se prijavio sumnjivi slučaj, redari bi čitavo selo stavili u karantin.

Sve bi zaključali i područje bi potpuno izolovali, a ljude su ostavljali sa tek nešto ili bez imalo hrane.  

„Pošto bi neko vreme izgladnjivali ljude, vlasti bi onda dostavile hranu kamionima.

„Tvrdili su da prodaju hranu jeftino, pa bi ih ljudi hvalili – kao da izgladnjujuete sopstvenu bebu, pa je onda malo nahranite da bi vam bila zahvalna”.

Ljudi su počeli da se pitaju da li je to deo plana države da zaradi od pandemije, kaže Kim.  

„Kako je sve više ljudi preživljavalo korona virus, ljudi su počeli da shvataju da je država preuveličala ozbiljnost bolesti, seća se Kim.

„Sada mnogi veruju da je to bio samo izgovor da nas tlače”.

Najveći problemi izazvani su zatvaranjem granica, objašnjava Kim.

Snabdevanje hranom u Severnoj Koreji je već duže vreme nestabilno, ali kako su manje količine hrane stizale u zemlju, cene su vrtoglavo porasle što je svima „mnogo otežalo” život.

U proleće 2022. godine, situacija se dodatno pogoršala.

„Sedam ili osam godina nije se mnogo pričalo o gladovanju, a onda smo počeli da saznajemo o čestim takvim slučajevima”, otkriva Kim.

„Jednog jutra se probudite i čujete: ‘neko je u ovom okrugu umro od gladi’.

„Narednog jutra saznali bismo o drugom takvom slučaju”. 

U februaru ove godine, kupac iz susednog okruga je jednog dana zakasnio na sastanak, priseća se Kim.

Rekao mu je da je sve ljude u njegovom selu policija privela zbog sumnje da je stariji par ubijen.

Ali posle obdukcije, objavljeno je da je par umro od gladi i da su im verovatno pacovi pojeli prste na rukama i nogama dok su umirali.

Užasan prizor njihovih tela naveo je istražitelje da posumnjaju na zločin.  

Zatim u aprilu, od gladi su umrla dva zemljoradnika koje je lično poznavao, kaže Kim.

Poljoprivrednicima je, objašnjava, bilo najteže, jer ako bi žetva bila loša, država ih je primoravala da predaju veće količine ličnih zaliha hrane da nadoknade manjak.  

Ne možemo nezavisno da potvrdimo ove smrtne slučajeve.

U Globalnom izveštaju o prehrambenoj krizi za 2023. godinu navodi se da je od kada je Severna Koreja zatvorila granice, „teško dobiti tačne podatke o prehrambenoj nesigurnosti”, ali postoje „naznake da se situacija pogoršava”.

U martu 2023. godine, Severna Koreja je zatražila pomoć od Svetskog programa za hranu.

Čoi Đe-hun, stručnjak za Severnu Koreju pri organizaciji za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešnel (Amnesty International), kaže da je o slučajevima gladovanja saznao od prebega u Seulu koji su uspeli da stupe u vezu sa njihovim porodicama u Severnoj Koreji.

„Čujemo da se prehrambena situacija pogoršala tokom pandemije korona virusa i da je u pojedinim oblastima najteže bilo zemljoradnicima”, naglašava Čoi.

Ali, napominje da situacija nije bila ni blizu toliko strašna kao tokom gladi 1990-ih.

„Čujemo da su ljudi pronašli način da prežive u okviru svojih mogućnosti”.   

Kim je uspeo ne samo da preživi, već i da se obogati.

Kao i većina ljudi u Severnoj Koreji, pre pandemije kovida-19 zarađivao je prodajom stvari na crnom tržištu, tačnije motocikala i televizora prokrijumčarenih iz Kine.

Ali kako je zatvaranjem granica trgovina praktično obustavljena, počeo je da se bavi preprodajom povrća.

Shvatio je da je hrana potrebna svima.

Pod nazivom „prodavac skakavaca”, prodavao je robu na crno, kod kuće ili u sporednim uličicama.

„Kad bi nas neko prijavio, hitro bismo pokupili hranu i bežali, baš kao skakavci”, kaže Kim.   

„Ljudi bi mi prilazili i molili da njima prodam povrće. Mogao sam da tražim iznos kojigod sam želeo”, seća se on.

Kim je postao bogatiji nego ikada pre.

Kim i njegova žena su za večeru mogli da imaju paprikaš sa bilo kojom vrstom mesa.

„U Severnoj Koreji to se smatra dobrom ishranom”.

Život koji Kim opisuje odaje sliku izuzetno sposobnog i ponekad beskrupuloznog poslovnog čoveka.

Kim, koji je sada u njegovim 30-im, valjao je robu i štedeo više od decenije, pronalazeći načine da nadmudri sistem u Severnoj Koreji.

Uspeo je delimično i zbog toga što se još u mladosti razočarao u državu.

Otkako pamti, Kim i njegov otac su krišom gledali južnokorejsku televiziju.

Živeli su toliko blizu granice da su mogli da hvataju južnokorejske TV stanice.

Kim je postao opčinjen zemljom u kojoj su ljudi bili slobodni. 

Kako je rastao, korupcija i nepravda kojima je svedočio u Severnoj Koreji su ga sve više razarale.

Priseća se slučaja kada mu je služba bezbednosti upala u dom.

„Sve što imaš pripada državi”, rekli su.

„Misliš da je ovaj kiseonik tvoj?” podrugljivo ga je upitao jedan od bezbednjaka.

„E, pa nije, kopile”.   

Onda su 2021. godine obrazovane snažne jedinice za sprovođenje discipline, tačnije za obračun sa svakim ponašanjem koje država smatra „antidruštvenim”.

Te jedinice bi samovoljno zaustavljale ljude na ulici i zastrašivali ih.

„Zvaničnike koji su bili zaduženi za ovaj obračun ljudi su počeli da zovu komarcima, jer su bili poput vampira koji isisavaju krv”.  

Najozbiljniji prekršaj bilo je primanje i deljenje informacija iz drugih zemalja, naročito kulturnih sadržaja iz Južne Koreje.

Obračun sa onima koji su to radili je „mnogo pooštren”.

„Kada bi nekog uhvatili, streljali bi ga, ubili ili poslali u radni logor”.

Kim kaže da je u aprilu prošle godine bio primoran da gleda javno streljanje dvadesetdvogodišnjaka koga je poznavao.

„Ubijen je zato što je slušao 70 južnokorejskih pesama i gledao oko tri filma i što ih je dao njegovim prijateljima”.

Ljudima koji su prisustvovali pogubljenju je rečeno da vlasti žele da ga oštro kazne za primer drugima.

„Oni su nemilosrdni”, kaže Kim.

„Svi su uplašeni”.  

Ne možemo nezavisno da potvrdimo ovo pogubljenje, ali u decembru 2020. godine Severna Koreja je usvojila novi zakon koji dozvoljava pogubljenje onih koji dele sadržaje iz Južne Koreje.

Džoana Hosaniak iz Građanskog saveza za ljudska prava u Severnoj Koreji, kaže da Kimov iskaz o pogubljenju „uopšte ne iznenađuje”.

Hosaniak je tokom dve decenije razgovarala sa stotinama ljudi koji su prebegli iz Severne Koreje.

„Severna Koreja je oduvek koristila javna pogubljenja kao način kontrole stanovništva”, objašnjava ona.

„Svaki put kada sprovodi novi zakon, država pogubi mnogo ljudi”. 

Dok prepričava događaje, Kim je potišten.

Kaže da ga je samoubistvo njegov prijatelja prošle godine dotuklo.

Očajnički je želeo da se razvede od žene koju više nije voleo i da se oženi drugom, ali mu je zvanično rečeno da je boravak na neko vreme u radnom logoru jedini način da se razvede.

Pokušavajući da nađe drugi način, upao je u dugove i kasnije se ubio.

Posle smrti prijatelja, Kim je posetio njegovu spavaću sobu.

Prizor koji je zatekao odslikavao je sporu i mučnu smrt.

Zarivao je u zid nokte sve dok mu nisu otpali.

Iako je Kim stotinu puta maštao o bekstvu, nikada ne bi mogao da ode bez porodice.

Život je do 2022. godine postao toliko nesnosan da je osetio da konačno može da ih ubedi da mu se pridruže.   

Prvi na spisku bio je njegov brat.

On i njegova supruga su imali neprijavljenu prodavnicu morskih plodova, ali se država nedavno obračunala sa prodavcima na crno.

Imali su čamac, ali im je zabranjeno da ribare.

Kako je brat bio u stisci sa novcem, lako ga je ubedio.   

Sledećih sedam meseci braća su pažljivo planirala bekstvo.

Tokom pandemije, mnogi od dobro utvrđenih puteva za bekstvo preko severne granice sa Kinom bili su blokirani.

Ali, braća su živeli u malom ribarskom mestu na dalekom jugozapadu zemlje, blizu granice sa Južnom Korejom.

To im je omogućavalo da odaberu drugi put za beg, mada rizičan, morem.  

Prvo je trebalo da nabave dozvolu za pristup moru.

Čuli su da u blizini postoji vojna baza, odakle se civili šalju da love ribu koja se kasnije prodaje i dobijenim novcem kupuje vojna oprema.

Kimov brat se prijavio za taj posao.

U međuvremenu, Kim je počeo da se sprijateljuje sa obalskim stražarima i radnicima obezbeđenja koji su patrolirali područjem i da od njih izvlači informacije o njihovom kretanju, pravilima i načinu i vremenu vršenja smena.

Radio je tako sve dok nije bio siguran da on i brat mogu noću da izvuku čamac a da ne budu uhvaćeni.

A onda je na red došao najteži zadatak – ubediti ostarelu majku i ženu da mu se pridruže.

Obe su bile protiv bekstva.

Na kraju su braća uspela da privole majku, zapretivši joj da će odustati od bekstva ako im se ne pridruži i da će je uvek kriviti za bedu u kojoj će živeti do kraja života.   

„Bila je izbezumljena i mnogo je plakala, ali je na kraju ipak pristala”, priseća se Kim.

Međutim, njegova supruga nije popuštala sve dok nisu saznali da je trudna.

„Nisi više u pitanju samo ti”, rekao je Kim supruzi.

„Ti si roditelj. Da li želiš da naše dete živi u ovom paklu?”

Upalilo je.   

Posle nekoliko sati razgovora, Kim i ja smo krenuli na večeru tokom koje je ispričao kako su tekle završne pripreme za njegovo bektsvo.

Pribojavajući se da će vlasti oskrnaviti grob njihovog oca nakon njihovog bekstva, braća su otišla da iskopaju njegovo telo.

Nakon što su ponovo zatrpali raku, odneli su telo do obližnjeg nepristupačnog mesta i spalili ga.

Pripreme su nastavili istraživanjem udaljenog minskog polja koje će tokom bekstva morati da pređu po mraku.

Pretvarali su se da beru lekovito bilje dok su zapravo iscrtavali bezbedan put kroz polje.

Duž obale su nedavno postavljene nagazne mine da spreče ljude da beže, ali s obzirom na manji broj stražara na dužnosti, to je bio najbezbedniji put za bekstvo, objašnjava Kim.

Sada treba sačekati odgovarajuće vremenske uslove i povoljnu plimu.   

Na more su se otisnuli u 22 časa 6. maja.

Usled niske plime iz vode su izvirivali grebeni i stene oko kojih su pažljivo i veoma sporo plovili, nadajući se da će na radaru čamac izgledati kao plutajuće smeće. 

Sve vreme Kimu je srce jako lupalo, a odeća mu je bila natopljena znojem.

Čim su osetili da su na bezbednom, krenuli su punom parom koristeći morske struje.

Kim se osvrnuo i video je da ih prati brod, ali nije mogao da ih stigne.

Samo nekoliko minuta kasnije prešli su pomorsku granicu.

 „U tom trenutku sam se potpuno opustio.

 „Imao sam osećaj da ću se srušiti”, priseća se Kim.

Dok su se približavali južnokorejskom ostrvu Jeonpjeongu slali su svetlosne signale.

Posle skoro dva sata provedenih na moru, spasila ih je mornarica.

Sve je proteklo tačno po planu.

„Kao da su nam nebesa pomogla”, kaže on.  

Sokil Park iz organizacije Sloboda (Liberty) u Južnoj Koreji koja pomaže izbeglicama iz Severne Koreje, smatra da je bekstvo koje je Kim izveo izuzetno zbog nekoliko razloga.

Ne samo da su bekstva morem oduvek bila retka, već su od početka pandemije kovida-19 gotovo nemoguća.

„Uspešno bekstvo morem zahteva pažljivo planiranje i neverovatnu hrabrost, kao i da sve protekne neverovatno dobro”, objašnjava on.

„Mora da postoji još mnogo drugih ljudi u Severnoj Koreji koji su pokušali da pobegnu, ali nisu uspeli”.

„Sada mogu da prebegnu jedino bogati ljudi i oni koji imaju dobre veze”, dodaje pastor Stiven Kim iz organizacije JM Missionary koja pomaže ljudima u Severnoj Koreji da prebegnu preko Kine.

Svake godine je oko 1.000 ljudi uspevalo da prebegne u Kinu, ali prema saznanjima Stivena, u poslednje četiri godine svega njih 20 su prešli granicu, od kojih je samo četvoro stiglo u Južnu Koreju.

U oktobru, on i organizacija za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) optužili su Kinu da pojedine prebege vraća u Severnu Koreju.

Pjongjang trenutno produbljuje odnose sa Kinom i Rusijom i okreće leđa diplomatskim vezama sa Zapadom.

Takva situacija dodatno otežava napore međunarodne zajednice da se pozabavi prijavljenim slučajevima kršenja ljudskih prava.

Vlada Južne Koreje je kao jedan od prioriteta postavila poštovanje ljudskih prava u Severnoj Koreji, ali zamenik ministra za ujedinjenje Mun Song-hajun ističe da su instrumenti koje Seul može da upotrebi „ograničeni”.

„Ono što pokušavamo da uradimo je da podignemo svest ljudi tako što neprestano pokrećemo ova pitanja u Ujedinjenim nacijama (UN) i u drugim organizacijama”, kaže on.

„Severna Koreja pokazuje sklonost da sluša evropske zemlje”, dodaje on i kao primer navodi Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačku.

Međutim, uloga Seula se uglavnom svela na pružanje pomoći sve manjem broju izbeglica koje uspeju da stignu u Južnu Koreju, a koja podrazumeva podršku za pravna pitanja, smeštaj i obrazovanje.

Nakon što su spaseni, Kima i njegovu porodicu je prvo ispitivala južnokorejska obaveštajna služba da utvrdi da li su severnokorejski špijuni.

Zatim su u centru za podršku naseljenju severnokorejskih prebega slušali o životu u Južnoj Koreji.

Iako su fizički veoma blizu, njihov stari i novi dom su dva potpuno različita sveta, te prebezi često imaju poteškoća da se snađu u novoj sredini.  

Porodica se iz centra za podršku naseljenju preselila u stan u oktobru, baš u vreme kada se Kimova supruga porodila.

Kim kaže da je zdrava, ali da se teško prilagođava.

Ali, najteže je Kimovoj majci.

Niko od njih se ranije nije vozio podzemnom železnicom i majka se stalno gubi u gradu.

Svaka greška joj dodatno urušava samopouzdanje.

„Nekako se sada kaje što je došla ovde”, priznaje on.   

Ali, Kim koji je već bio upoznat sa južnokorejskom kulturom, kaže da se lako prilagođava.

„Svet koji sam zamišljao i svet u kojem sam sada fizički su veoma slični”.

Dok smo razgovarali, radoznalo je sa stola pored nas uzeo kutiju sa mojim AirPods slušalicama i prevrtao je u ruci.

Otvorila sam je da vidi da su to bežične slušalice, ali je i dalje gledao zbunjeno.

Tek kada sam bežične bubice stavila u uši, shvatio je čemu služe i osmehnuo se.  

Čeka ga još mnogo ovakvih iznenađenja i izazova.

Ovo je tek početak njegovog putovanja.

(Vijesti.me)