Zašto Srbi prelaze u islam

Moj prelazak u islam zapravo je pomirenje s Bogom i prelazak na pravi put

Dvorište četiri i po veka stare Bajrakli džamije u centru Beograda, petkom u rano popodne uvek je puno vernika koji zakasne da zauzmu mesto za molitvu. Bosi ili u čarapama, stoje na uglačanom kamenu i usrdno se klanjaju kao i njihova braća u veri unutra. I tu, pred širokim drvenim vratima, i pod svodovima drevnog zdanja bude i starih ljudi, povijenih pod godinama i životom, i mladića; diplomata neke zalivske zemlje u odelu od engleskog štofa stane uz pohabanog penzionera; ponegde se vidi čarapa prosenjena na peti. Svi se ti ljudi skladno pokreću u molitvi, podižu ruke do lica, spuštaju se na kolena, klanjaju… S njima se moli vitak čovek, ni star ni mlad, ni nizak ni visok. Nalik je hiljadama sličnih Beograđana. Na ulici ne bi privukao posebnu pažnju. U džamiji, gde su svi ostali crnokosi i tamnije puti, njegova smeđa kosa je upadljiva.

Jednog petka prošlog juna on je na molitvu došao prvi put. Stojeći među ostalima, bez zastajanja, glasom koji je tek nešto malo podrhtavao od treme i svečanosti prilike, izgovorio je na arapskom: „Ešhedu en laa ilaahe illa-L-Laah, ve ešhedu enne Muhammede ‘abdhuu ve resuuluhu.“ I tog momenta, kad je saopštio: „Samo je Allah jedan, jedini Bog, priznajem i svedočim, a Muhamed mu je sluga poslani“, Nenad Ristić, do tada kršten u pravoslavnoj veri, prešao je u islam.

U Srbiji niko ne zapisuje koliko je pravoslavnih hrišćana prešlo u Alahovu veru ili obrnuto. Ili bar ne žele da te brojke javno saopšte.
„Broj onih koji se meni obrate zbog toga, pretežno Srba, ne prelazi dvadesetak godišnje“, kaže za Njuzvik Srbija Muhamed Hamdi Jusufspahić, dodajući da je većinom reč o Beograđanima, ali da ih ima i iz unutrašnjosti.

Sve i kad se dodaju ostale dve zajednice muslimana kod nas, po broju konvertita u islam u odnosu na ukupan broj stanovnika Srbija se sa svojih sedam miliona žitelja nalazi daleko iza zemalja kao što su Nemačka, Francuska i Velika Britanija.

Prema podacima iznetim u studiji koju je 2011. godine objavila multireligijska grupa „Sudbinska pitanja“, svake godine u Velikoj Britaniji (64 miliona stanovnika) u proseku oko 5.200 ljudi pređe u islam. U Nemačkoj (80 miliona) i Francuskoj (66 miliona) taj broj iznosi oko 4.000 godišnje (na nekim internet portalima navijačkog, odnosno propagandnog karaktera, ove brojke su neretko udesetostručene).
Konvertitstvo je staro koliko i konfesije, mada je, po prirodi stvari i u skladu s duhom vremena, kroz istoriju prevladavalo ono pod prinudom. S razvojem masovnih medija i promena vere postaje tema džet-set hronika. Pre pet decenija, tačnije 1964. godine, veliki publicitet dobio je svetski prvak u boksu Kasijus Klej kada je primio islam i promenio ime u Muhamed Ali. Britanski pop pevač Ket Stivens isto je uradio 1975. i od tada se zove Jusuf Islam. Rože Garodi, znameniti francuski pisac i filozof, teoretičar marksizma, preverio se 1982, a umro je, „u ahiret se preselio“, dve decenije kasnije kao Redža Garodi. Francuski fudbalski reprezentativac Frank Riberi, potomak francuskih kardinala, inače oženjen Alžirkom, u islam je prešao 2002. godine pod imenom Bilal Jusuf Muhamed.
I Srbija ima svog „selebriti“ konvertita: Milan Bogdanović, pisac i književni kritičar, urednik Srpskog književnog glasnika, upravnik pozorišta u Novom Sadu i Beogradu, član Srpske akademije nauka – i otac potonjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića – pre Drugog svetskog rata primio je islam i dobio ime Mefail. Prezime je zadržao. Prilikom prelaska u islam, ljudi obično ostavljaju prezime, a menjaju lično ime – Milani i Zorani postaju Mefaili i Muhamedi, Zorice i Milice postaju Fatime i Sabihe…
Nenad Ristić, star 42 godine, u islam je prešao pre osam meseci. Ime nije menjao. Diplomirani je istoričar, ali radi u turizmu, otac sedamnaestogodišnjeg sina, razveden. U petnaestoj godini je kršten u pravoslavnoj crkvi, To je, kaže, bila i njegova volja i volja njegove porodice. Do studija je živeo u rodnom Vladičinom Hanu, poslednjih dvadeset i nešto godina stanovnik je Beograda. Ovo je njegova priča:
„Do devedesetih godina prošlog veka odnos prema muslimanima na jugu Srbije bio je krajnje tolerantan, gotovo indiferentan. A od devedesetih, posle propagande, ratova i svega, to se menja nagore. Slučajno sam iz etnički mešovite porodice – majka mi je Bugarka, otac Srbin, preci su mi, dakle, rasejani širom Balkana, pa mi nije usađeno u toj meri ‘Srbin pa Srbin’. Znate, brak između Bugarke i Srbina na jugu Srbije, zbog svega što se dešavalo tokom Prvog i Drugog svetskog rata, isto je kao i brak između Hrvatice i Srbina 1945. godine!

Tokom studija na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu neprestano sam se sretao s različitim religijama. Na kraju krajeva, ako hoćete da se bavite naukom, vaša je obaveza da se upoznate s različitim verskim tekstovima i knjigama. Docnije, počeo sam da radim kao turistički vodič i tako sam upoznavao muslimanski svet, radio sam u Turskoj i Egiptu. Kad ste u Srbiji, bez obzira na okruženje u kojem odrastate, ne možete da izbegnete izvesna predubeđenja. Tako je bilo i sa mnom. Tek u neposrednom susretu s ljudima čija je religija islam vidite da je njihov način života drugačiji nego što ste mislili i shvatite da neke stvari prihvatate.

Ne mogu da izdvojim jedan trenutak i kažem – e, tada sam odlučio da pređem u islam! To je proces, trajao je nekoliko godina. Nisam u tom periodu često išao u crkvu, ali odlazio sam, tražio sam put ka Bogu i poredio verske tekstove. Znate, u Beogradu ima mnogo takvih kao što sam ja, koji dobro iščitaju sve što u Starom i Novom zavetu i Kuranu piše, kojima za to nisu potrebni tumači i, kada nađu svoju istinu, ono za šta misle da je pravo, kada su potpuno ubeđeni, tada odlučuju da promene veru. Tako i ja, kad sam došao do tačke da sam shvatio o čemu se tu radi, odlučio sam.
Moj prelazak u islam zapravo je pomirenje s Bogom i prelazak na pravi put. Teško je to u današnjem potpuno racionalnom svetu objasniti. To je zapravo dubok poriv u samom čoveku da nađe mir s Bogom i, samim tim, mir sa samim sobom.
Uradio sam to u zrelim godinama, ne iz mladalačkog hira. I imao sam potpuno sređen život tada, ni od čega nisam bežao

Od supruge, programera, razveo sam se sedam godina ranije, pa religija ni na koji način nije imala veze s tim. Imamo dete koje nas i dalje povezuje, ali i sopstvene živote. Bivša supruga nije komentarisala moju odluku, a sin je, kad sam mu saopštio, samo rekao: ‘Dobro.’ Da je to samo moja stvar. Kod nas u porodici, ako imaš problem, svi skačemo da pomognemo, a ostatak života samo je tvoj.
Ja sam potpuno slobodan i svestan sebe i ničija reakcija mi nije bitna.
Moji najbolji prijatelji su ekstremni navijači Crvene zvezde, sa svim pozitivnim i negativnim značenjem toga. Oni su bez rezerve prihvatili moju odluku. Rekli su: ‘Ako je to tvoja odluka i ako te to zadovoljava, onda je u redu!’ Jer ja i dalje ostajem onaj isti Nenad Ristić, ista sam ona ličnost, ne menjam se. I to je to.
Ako prelazite u islam kao svesna osoba, ako ste svesni u šta idete, nećete se ekstremno promeniti, nećete postati tamo neki bombaš ili bilo šta…Svi moji prijatelji znaju, ja sam im rekao, i sada se šalimo na račun toga – u Srbiji je većina ljudi otvorena, tolerantna, prihvata novo i drugačije, ali je pogrešna slika stvorena na osnovu ponašanja manjeg, ekstremnog njenog dela.
Znam još nekoliko osoba sličnih meni, ali oni islam ne praktikuju otvoreno, ne eksponiraju se. Dvojica su lekari, ima pravnika… To su ljudi svesni sebe, ostvareni na svaki mogući način. Imam i jednu dobru prijateljicu, viđamo se ili se bar čujemo svakog dana. Veći je musliman od mnogih koji su rođeni u toj veri, bolje poznaje Kuran i ostale verske tekstove, ali ona nije i formalno prešla u islam. Kaže: ‘Ne treba mi niko između mene i Boga!’ Ona je dublje u islamu nego mnogi koji se klanjaju u džamiji. Ne pokriva lice, živi normalno.
Problem na Balkanu predstavlja izjednačavanje nacije s religijom. Vama se, kao pripadniku određene nacionalne grupacije, nameće i određeno versko ubeđenje, što je velika greška i nema uporište u stvarnosti. Ja ostajem Srbin, samo sam Srbin islamske veroispovesti. Ne menjam ni svoj nacionalni, ni lični identitet zbog toga što sam našao svoj put. Naravno, možda se ispostavi da sam pogrešio, dozvoljavam, načelno, i tu mogućnost. Ali, odluka je moja i sada je ovako.
Promenio sam način ishrane, i mogu da vam kažem da mi ništa ne nedostaje. Nisam učio arapski jezik, ne znam ga, poznajem samo ono nekoliko fraza neophodnih za praćenje molitve. Zbog posla ne stižem da klanjam svih pet puta dnevno. Klanjam dva-tri puta i petkom obavezno. Kad uđem u džamiju i klanjam, osećam se odlično!

Izvor: pressonline.rs