Nemci u problemu, revoluciju dižu – na Tviteru

Rad na određeno vreme je na nemačkim univerzitetima pravilo i ograničen je na ukupno 12 godina

Ko se u tom roku ne domogne profesorskog mesta dobija zabranu zapošljavanja. Naučni radnici se zbog ovoga bune – na Tviteru.

Privremeni radni ugovori, istraživanje uz socijalnu pomoć, česte selidbe i posle 12 godina privremenih ugovora – kraj: zabrana zapošljavanja. To je sudbina istraživača i naučnih radnika koji u Nemačkoj ne nađu stalno radno mesto. A ona su izuzetno retka, piše Dojče vele.

Čak 87 odsto naučnog kadra je prema zvaničnim statistikama godine 2019. bilo zaposleno na određeno vreme.

Zakon o zapošljavanju naučnika na određeno vreme

Zakonska osnova za ovakav rad stvorena je 2007. kada je donesen nov zakon. On predviđa gornju vremensku granicu obnavljanja ugovora “naučnom i umetničkom osoblju” na određeno vreme na nemačkim visokoškolskm ustanovama. Ukupno 12 godina neko može da radi na određeno vreme i to šest godina pre sticanja doktorske titule i šest godina posle toga.

Namera zakona je bila da okonča praksu beskonačnog rada na određeno vreme.

“To je, naravno, pošlo naopako”, kaže dr Kristin Ajhorn, docentkinja književnosti sa Univerziteta Padebrorn.

Dr. Amrej Bar koja je doktorirala filozofiju i istoričar dr Sebastijan Kubon su zajedno sa Kristinom Ajhorn pokrenuli nalog na Tviteru #IchbinHannah, kao odgovor na jedan video Saveznog ministarstva za prosvetu.

Na tom videu fiktivna doktorantkinja Hana objašnjava ugovore na određeno vreme. Tu se tvrdi da se Hana zahvaljujući ugovorima na određeno vreme može usavršavati “a da ne začepi sistem”. To je naljutilo naučni kadar koji živi i radi u neizvesnosti.

U međuvremenu je video povučen sa sajta Ministarstva.

Kristina Ajhorn kaže: “Po našoj akciji možete da vidite, da je zakon doveo do suprotnog rezultata, ljude uopšte više ne zapošljavaju”.

Od prekarnog rada do zabrane zapošljavanja

“Naučni radnici često do svoje pete životne decenije ne znaju da li će trajno ostati u nauci”, kaže Kristin Ajhorn. Ni ona do sada nije dobila stalno zaposlenje: “Imam ugovor do kraja septembra”. Njenih 12 godina ističe 2022. ustvari, već ove godine je istekao rok, ali su ga zbog pandemije produžili za jednu godinu.

“Jedina perspektiva je mesto profesora, a šanse za tako nešto su male. U nekim oblastima ima 200 kandidata za jedno mesto”, kaže ona.

Dr Klaus Rajnhart je, na primer, morao da posle 12 godina celu godinu dobija pomoć za nezaposlene i da se suoči sa neizvesnom budućnošću pre nego što je dobio mesto profesora na Tehničkom univerzitetu Drezden.

Prednosti rada na određeno

Savezni zavod za statistiku je za godinu 2019. označio preko 400 000 osoba kao “naučni i umetnički kadar” na nemačkim univerzitetima. Oko 180.000 su pisali svoje doktorske radove.

Mada je i sam imao probleme sa ovakvim sistemom profesor Rajnhart ne smatra da je vremensko ograničenje ugovora u naučnoj delatnosti principijelan problem. Upravo za ljude na doktorskim studijima oni imaju smisla, jer mnogi posle sticanja doktorske titule ne ostaju na univerzitetu.

To potvrđuje i jedan izveštaj za 2021. prema kojem polovina novopečenih doktora nauka odlazi sa univerziteta u prvoj godini posle sticanja titule. Šanse na tržištu rada su dobre – deset godina posle sticanja zvanja nezaposlenost među doktorima nauka je između jedan i dva odsto.

Ipak, Klaus Rajnhart trenutno je jedini stalno zaposleni naučnik na svojoj katedri.

Uslovi za naučni rad u Evropi

Klaus Rajnhart je tokom svoje naučne karijere radio i u Velikoj Britaniji na univerzitetu u Šefildu:

“Kod njih je sistem potpuno različit. Tamo se studiranje plaća. Ako žele da stvore novo radno mesto, povećaju broj studenata, otvarajući, na primer, novi studijski smer”.

Britanske statistike pokazuju da je na tamošnjim univerzitetima 2018 i 2019. godine bilo čak 50 odsto stalno zaposlenih.

“Mere štednje su u međuvremenu na sve strane. Nemačka specifičnost je gornja vremenska granica za rad na određeno vreme. U drugim zemljama možete tako, od ugovora do ugovora, raditi do penzije. To nije lepo, ali barem ne morate biti isključeni iz sistema”, kaže Kristin Ajhorn.

Ona smatra da je glavni problem način finansiranja nemačkih univerziteta. Nemačka savezna država i pokrajine obezbeđuju novac za osnovno funkcionisanje. To pokriva svega 50 odsto budžeta univerziteta. Ostatak se mora obezbediti aplikacijama za projektna sredstva kod Nemačke istraživačke zajednice (DFG) koja je najveći dodatni finansijer istraživanja na nemačkim univerzitetima.

Često aplikacije moraju napisati i predati lično naučnici, time su u direktnom konkurentskom odnosu sa ostalim univerzitetskim kolegama. Pošto su takva sredstva povezana sa vremenski ograničenim projektima i radna mesta su na određeno vreme. U drugim zemljama je slično.

Ipak, Nemačka u poređenju sa njima izdvaja velika sredstva za univerzitete. Za godinu 2019. ta suma je iznosila 19 milijardi evra. Budžet za istraživanje je po obimu četvrti na svetu.

Više novca za osnovne potrebe?

Kako bi posle odbrane doktorske teze bilo omogućeno više zapošljavanja u oblastima sa trajnim zadacima na predavanjima i vežbama potrebno je znatno povećanje finansijskih sredstava namenjenih osnovnom funkcionisanju, smatra Kristin Ajhorn.

Nadležna ministarstva brane postojeće zakonsko rešenje tvrdeći da je vremensko ograničenje ugovora u mnogim slučajevima opravdano. Prema tom tumačenju zakonski se ne propisuje rad na određeno vreme jer su univerziteti slobodni da sami stvore stalna radna mesta – ali, gde da nađu novac, to nikome nije jasno.

Po svemu sudeći, uslovi rada na nemačkim univerzitetima verovatno se neće promeniti u skorije vreme.