RASKOŠAN ŽIVOT I MOĆ POLITIČKIH INSPIRATORA ATENTATA NA ZORANA ĐINĐIĆA

Ocenjivati njegovu politiku, misao, namere i ciljeve koje je hteo da postigne sa najviše, premijerske pozicije u zemlji, u prilikama do kraja nerasvetljenog ubistva, zapravo, sekundarno je, čak neljudski u odnosu na taj tragični slučaj

Pokojnik je živ sve dok svi odgovorni za njegovu smrt nisu privedeni pravdi. Stoga, od lika i dela ubijenog premijera Zorana Đinđića, uoči obeležavanja svake godišnjice, pa i aktuelnog punoletstva od atentata, 12. marta, nemoguće je odvojiti i pristupiti mu bez stavljanja u prvi plan upravo tog konteksta.

Ocenjivati njegovu politiku, misao, namere i ciljeve koje je hteo da postigne, sa najviše, premijerske pozicije u zemlji, u prilikama do kraja nerasvetljenog ubistva, zapravo, sekundarno je, čak neljudski u odnosu na taj tragični slučaj. Imajući u vidu da je reč o streljanju premijera, čoveka koji je smenio ratnozločinački, genocidni režim Slobodana Miloševića, izveo petooktobarsku revoluciju, aktuelne društvene prilike i stvarnost u kojoj građani Srbije danas žive duboko su određene njegovom smrću, odnosno pogubnom činjenicom o neotkrivanju i zataškavanju odgovornosti nemalog broja političara za ubistvo.

Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću ne pada na pamet da se obračunavaju sa Đinđićevim protivnicima, da vode istragu o političkoj pozadini njegovog ubistva; naprosto, to više nisu njihovi politički protivnici, ali ni politički ciljevi

Srđa Popović (2012)

Zato, osvrnimo se najpre oko sebe danas i stavimo aktuelnu, vlastodržačku i ostalu političku kliku u godine neposredno nakon petooktobarske revolucije, uoči atentata, kao i godine nakon ubistva, sve do ovog 12. marta 2021. godine.

VIDEO GALERIJA: Šešelj osuđen na 10 godina, Vučić nikad nije odgovarao za slična djela

Osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, dokazani saradnik zemunskog klana, sa funkcije predsednika Srpske radikalne stranke, dve nedelje pred atentat na premijera i svog dobrovoljnog odlaska u Hag, na “oproštajnom” mitingu najavio je smrt Zorana Đinđića rečima da sledi “krvavo proleće”.

Danas je omiljeni opozicionar aktuelnog režima, omiljeni gost u emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom, političar za kojeg i dalje, sa dna osnovnih moralnih načela probija otrovno uverenje da je jedan od “najinteligentnijih” političara sa ovih prostora.

Njegov zamenik, u vreme atentata na Đinđića, a potom predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, poručio je Zoranu Đinđiću nekoliko dana pre ubistva, pred okupljenom masom pristalica na Trgu republike, u Beogradu, da je i “Tito pred smrt imao problema sa nogom”.

Devet godina kasnije, najavljivač ubistva premijera Srbije postao je ni manje ni više nego predsednik te Srbije. Danas, 18 godina od atentata, i dalje živi u luksuznoj vili od 800 kvadrata u Užičkoj 23, na Dedinju, a na teret državnog budžeta i građana Srbije, iako mu je sav politički značaj i funkcije oteo njegov zamenik i sa Vojislavom Šešeljom zajednički politički sin – Aleksandar Vučić.

Za održavanje vile u kojoj živi ovaj javno najdirektniji najavljivač ubistva premijera Srbije, građani te Srbije, čiji je predsednik Aleksandar Vučić, plaćaju svakog meseca četiri hiljade evra. Tri godine od kako više nije predsednik države!

Verovatno najspokojniji se, verovatno, svakog dana zahvaljuje Bogu što je ostao upamćen kao simbol neobaveštenosti, a ne kao glavni držač kišobrana za političku pozadinu Đinđićevog ubistva

Aleksandar Vučić u vreme ubistva Zorana Đinđića bio je generalni sekretar Srpske radikalne stranke, treći čovek u hijerarhiji, odmah iza ratnog zločinca Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića.

Godišnjica ubistva Zorana Đinđića: Atentat koji je izazvao politički potres

On, doduše, nije imao priliku da poput svojih šefova javno najavi atentat na Zorana Đinđića, ali je taj “propust” nadoknadio nakon ubistva premijera izjavom da se u životu samo tri puta napio – kad je Zvezda postala prvak Evrope, kad je ubijen Slavko Ćuruvija i kad je ubijen Zoran Đinđić.

Ovi politički zlikovci danas, 18 godina od smrti premijera Đinđića, žive u raskoši i bogatstvu stečenom na profiterstvu ratnozločinačkog huškanja, korupciji i pljački najsiromašnijeg naroda trenutno u Evropi, zauzimaju privilegovane položaje u društvu, uživaju najveću podršku građana Srbije, a najmlađi od njih, onaj što je bio pijan od sreće jer je ubijen premijer Đinđić, čak je i predsednik države.

On, doduše, nije imao priliku da poput svojih šefova javno najavi atentat na Đinđića, ali je taj “propust” nadoknadio nakon ubistva premijera izjavom da se u životu samo tri puta napio – kad je Zvezda postala prvak Evrope, kad je ubijen Slavko Ćuruvija i kad je ubijen Zoran Đinđić

Kada će ovakav očigledan slučaj, nedvosmisleno javan i lako proverljiv sled događaja postati bar čudan građanima kojima unazad skoro deceniju vlada Aleksandar Vučić? Onima koji gotovo svakodnevno gledaju i slušaju gadosti ratnog zločinca Vojislava Šešelja na nacionalnim frekvencijama, ili finansiraju životarenje u penzionerskim danima Tomislava Nikolića u luksuznoj vili na Dedinju?

Dan kada je Slobodan Milošević na demonstrante izveo tenkove

Izvesno je, sve dok se ne oslobode diktatorskog, radikalskog režima, koji im siromaštvom i strahom od gubljenja i tog malog parčeta hleba, kroz brutalnu medijsku propagandu, oduzima sposobnost elementarnog i najprostijeg rasuđivanja.

Nije lako, zaista nije lako izbeći očiglednost navedenih činjenica. Još je teže prihvatiti ih i dati im pozitivan smisao, odobriti takvu vrstu političkog zločinstva, glasati za njega, poštovati ga.

Reč je, ipak, o ogromnom broju običnih ljudi koji su plakali zbog smrti premijera Zorana Đinđića, tog 12. marta 2003. godine. Takođe, isto tako ogroman broj građana osetio je potom izvesno olakšanje i satisfakciju tokom akcije “Sablja”, kada je većina tog ratnoprofiterskog, mafijaškog šljama pohapšena.

Problem je, međutim, nastao što je taj šljam bio mnogo šireg opsega od onoga koji je zahvatila “Sablja”, a koji je ostao na slobodi i medijskom propagandom i kontrolom javnog prostora, novcem otetim i stečenim u ubijanju i krvoproliću, taj trenutak istine o ratnom profiterstvu, zločinstvu, najvećoj pljački naroda u novijoj istoriji Evrope, koji je tek počeo da uzima maha Đinđićevom odvažnošću u obračunavanju sa samim srcem tame, sasekao u samom korenu.

Čovek koji je javno najavio ubistvo premijera Srbije, posle samo devet godina postao je ni manje ni više nego predsednik te Srbije

Stoga nije čudno što danas zdravstvenim sistemom zemlje upravlja Zlatibor Lončar, kojeg su dva svedoka-saradnika, tokom suđenja neposrednim atentatorima na Zorana Đinđića, označiili kao jednog od dvojice “Legijinih doktora smrti”, koji su, prema njihovim tvrdnjama, “adekvatno zbrinjavali prijatelje zemunskog klana, ali i pomagali da protivnici brže odu na drugi svet”.

Ne čudi dalje ni to što je, takođe, prema izjavama svedoka-saradnika, ne samo upućen da će pripadnici zemunskog klana ubiti premijera Đinđića, već predstavlja i jednog od naručilaca tog zločina – Nebojša Čović, danas, takođe, slobodan, imućan i čovek sa svim društvenim privilegijama, dok već godinama neometano obavlja funkciju predsednika Košarkaškog kluba Crvena zvezda, što je, bez svake sumnje, politička funkcija.

Njegov pajtos u političkoj pozadini atentata na Zorana Đinđića, Velimir Ilić, kojem je Milorad Ulemek Legija, krajem 2002. godine, shvativši da mu sledi hapšenje i utvrđivanje odgovornosti za sva ubistva, kako u ratu, tako i u mafijaškim obračunima beogradskog podzemlja, pismom uputio poziv da stane na čelo izvođenja “novog petog oktobra”, obaranja “izdajničke vlasti”, nakon čega (smrti predsednika Vlade) bi Čović postao novi premijer, danas je jedan od retkih političkih zlikovaca iz kruga smrti Zorana Đinđića koji nema nijednu funkciju, iako i dalje pokušava da se “koprca” i, ipak, bezuspešno dobije političku i društvenu težinu.

Tako stižemo do onog koji je danas, 18 godina posle atentata, verovatno, najspokojniji, i koji, verovatno, svakog dana zahvaljuje Bogu što je u narodu poznat i ostao upamćen kao simbol neobaveštenosti, sporosti, inertnosti, lenjosti…, kako ga je upravo Zoran Đinđić javno označio, umesto – kao produženu ruku i zastupnika politike kontinuiteta sa ratnozločinačkom vlašću, oborenoj petooktobarskom revolucijom, odnosno, čak bitnije i od toga – glavnog držača kišobrana za političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića.

O povezanosti Vojislava Koštunice i članova njegovog kabineta, od advokata Gradimira Nalića (danas vrlo uvaženog u svojoj branši), pokojnih Aleksandra Nikitovića, Aleksandra Tijanića, te Dragana Jočića, potom Ace Tomića i brojnih drugih medijskih i političkih inspiratora, predanih isključivo cilju uklanjanja i zakopavanja namera i ostvarenih pobeda u tek započetoj Đinđićevoj borbi sa ubicama i krvolocima režima Slobodana Miloševića – izvedeno je i dokumentovano na stotinama stranica u krivičnim prijavama koje je pokojni advokat majke i sestre ubijenog premijera – Srđa Popović – podneo tužilaštvu.

Đinđićevi stranački saborci su od ubijenog premijera brže-bolje stvorili jedno mitsko, nedodirljivo biće, i za vrlo kratko vreme u javnom prostoru stvorili utisak kao da je on mrtav već vekovima

Fioku sa svim tim dragocenostima za javni interes i budućnost građana ove zemlje, u simboličkom smislu za svanuće šestog oktobra, zaključali su najpre politički inspiratori ubistva, a potom zašrafili političari iz Demokratske stranke, stranke na čijem čelu je bio upravo pokojni premijer.

Zato je, čini se, vrlo zgodna za zloupotrebu fraza, neprimerena situaciji nerasvetljenog ubistva, da je Đinđić pao boreći se za svoj narod, za bolju budućnost Srbije, za Srbiju u Evropskoj uniji…, čime se, zapravo, zamagljuje činjenica da su politički inspiratori i organizatori ostali netaknuti u procesu koji se vodio povodom premijerovog ubistva.

Đinđićevi stranački saborci su od ubijenog premijera brže-bolje stvorili jedno mitsko, nedodirljivo biće, i za vrlo kratko vreme u javnom prostoru stvorili utisak kao da je on mrtav već vekovima, a ne ono što je bio i ostao i dan-danas – mrtav čovek čije političke ubice i saučesnici u tom streljanju sa leđa, na pragu zgrade Vlade Srbije, nikada nisu i, verovatno, neće ni biti pozvani na odgovornost.

Kako to biva i sa nerasvetljenim slučajevima ubistva većine običnih ljudi, istinu o ubistvu Đinđića, premijera jedne države, tražili su samo članovi najuže porodice pokojnika – majka i sestra, a ne cela politička klika njegovih naslednika, koji su, zajedno sa političkim inspiratorima ubistva, nastavili da vladaju Srbijom narednih osam godina.

Za tih osam godina, osam “svežih” godina od ubistva Đinđića, najviše što su bili u stanju da urade u čast svog streljanog predsednika, jeste organizovanje takozvane šetnje za Đinđića do Aleje velikana na Novom groblju, ili polaganje venca na ulazu u zgradu Vlade Srbije, govoreći pozitivno i sa, na osnovu gore navedenog, lažnom setom, o njegovoj političkoj perspektivi i ciljevima modernizacije društva.

Istinu o tom nečasnom odnosu, u krajnjoj liniji, neljudskom, predstavljaju reči advokata Srđe Popovića iz 2012. godine: “Najveća zasluga Zorana Đinđića je to što je 2000. godine imao političku viziju da shvati da je Srbija, posle svega što se dogodilo, zapravo ostala bez državnog koncepta. Oba – i Jugoslavija i Velika Srbija – su propala.

Kao pametan i talentovan političar, Đinđić je razumeo da bi u tom trenutku jedina preostala opcija koja bi zadovoljila te vekovne srpske težnje, te tlapnje o “svim Srbima u jednoj državi”, bila EU. Kada je ubijen, politička klasa koja je došla napravila je dosta uspešan potez u kome su sve tekovine Đinđićeve vladavine na neki način poništene; srećom, ma koliko se trudila, ono što nikako nije mogla da poništi je ideja EU. Evropa je, uprkos svemu, ostala u svesti ljudi kao jedina realna i razumna opcija.

Hoću da kažem da je dobijanje kandidature za članstvo u EU, zapravo, Đinđićeva pobeda. Naravno, DS i Boris Tadić tako nešto ne žele da priznaju; sve zasluge žele sebi da pripišu. U tom smislu, ne pada im na pamet da se obračunavaju sa Đinđićevim protivnicima, da vode istragu o političkoj pozadini njegovog ubistva; naprosto, to više nisu njihovi politički protivnici, ali ni politički ciljevi.”