fbpx

Vojvodina – pokazna vežba za ubijanje tolerancije

Ko i šta stoji iza učestalih napada ekstremista u pokrajini na opoziciju, građane, nevladine organizacije, migrante

Foto: BETAPHOTO/ DRAGAN GOJIĆ

Bivši nacista dobiće ulicu u Pančevu, ime ubice braće Jovandić u zloglasnoj Novosadskoj raciji naći će se na spomeniku „nevinim žrtvama 1944-1945“, neonacisti napali i pretukli novinara Daška Milinovića, studenta Dejana Bagarića, aktiviste organizacije „Krov nad glavom“, ispisivanje pretećih grafita sa spiskovima opozicionih aktivista, pretnje novinarima…

Nekoliko godina ranije Goran Davidović Firer i članovi Nacionalnog stroja prekinuli su tribinu na Filozofskom fakultetu, napali antifašističku kolonu u centru Novog Sada.

Pilot test pokazao: Sunovrat Srbijanskog Obrazovanja

Mržnja i netrpeljivost izlile su se na ulice iz usta najviših državnih funkcionera, iz skupštinske sale, „narodne patrole“ love migrante po Vojvodini i zavode red…

Moglo bi se nabrajati još slučajeva koji govore o tome da je Vojvodina već duže vreme poligon za ekstremiste svih vrsta kao i da se sa verbalnih sve češće prelazi na fizičke napade i obračune sa svima koji misle i govore drugačije od „narativa“ koji propagira vladajući režim kako bi se u korenu suzbila svaka kritička misao i klica otpora.

Psiholog Mikloš Biro podseća da se u dominantnim medijima promoviše agresija i govor mržnje. Kao posledica toga pojavljuju se i spontani izlivi mržnje pogotovo kod onih na čije ličnosti se to lako lepi.

Evropski parlament upozorio: Srbija nazaduje, sve je dalje od EU-a

„To su te autoritarne ličnosti koje se priklanjaju fašističkim idejama i pokretima. Na njih se to prilepi i oni dobijaju potrebu da probleme rešavaju tako što će da prebiju nekog ko spada u ono što su već žigosali kao „izdajnik“. Najvidljiviji i najdrastičniji primer je sama Skupština, koja deluje kao čopor razjarenih pasa, koji uzme jednu temu i kidiše na pojedince koji drugačije misle i na indirektan način ih žigoše kao neprijatelje naroda i izdajnike“, ističe Biro.

Na pitanje kako objašnjava da ekstremističke grupe i čopori najviše okupljaju mlade, pa i maloletnike, Biro kaže: „U periodu adolescencije ‚ključa’ krv i emocije su ispred razuma. I onda, kada neko pokrene određenu vrstu emocija, to padne na pogodan teren, kod njih se podigne nivo emocionalnog reagovanja i spremni su na svašta“.

Dobre poznavaoce prilika u našem društvu ne iznenađuje porast fizičkih napada, ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Prema oceni direktora Centra za regionalizam Aleksandra Popova, preslikava se situacija sa političke scene gde imamo sve agresivnije izjave političara.

Je li Danilo Vučić, sin srbijanskog predsjednika, povezan s Veljom Nevoljom i mafijom?

„Skupština se pretvorila u sve, samo ne u narodno predstavništvo. Iz parlamenta čujemo najodvratnije kvalifikacije za političke protivnike, čak i pretnje. Isto to se dešava i na medijskoj sceni koja je tabloidizirana do kraja, tako da je ostavljen širok prostor za snage koje su na ekstremističkoj ili nacionalističkoj liniji“, kaže on.

Popov podseća da je i ranije bilo iskakanja, ali ređe. U pretprošloj deceniji neonacisti su pokušali da marširaju ulicama Novog Sada, bilo je bilo ispada članova Obraza, Zavetnika …

„Međutim, u to vreme nije bila takva klima kao sada, koja je široko otvorila vrata za takve pojave, tako da su one maltene postale legitimne, nekada čak i pod zaštitom policije“, ocenjuje Popov.

On podseća i da je pre nekoliko godina neka neonacistička grupa pod zaštitom mraka marširala ulicama sve do sedišta LSV i zapalila njihovu zastavu, da je policija morala da brani antifašiste od nedićevaca…

Popov smatra da su Novi Sad i Vojvodina namerno izabrani kao poligon da bi se narušili skladni međunacionalni odnosi koji su nekada postojali i antifašizam, kojim su se Vojvođani dičili.

„Cilj je pokazati da Vojvodina baš i nije tako tolerantna i antifašistička kao što se predstavlja. Čini se da je Vojvodina na meti ekstremista baš zbog svoje multietničnosti i pogodno je tle za bujanje mržnje i netrpeljivosti. Nacionalisti i ovi koji vode zemlju, pošto su iz tog miljea, najbolje plivaju kada imaju suprotstavljene strane i kada se oni pojavljuju kao neka vrsta pomiritelja. Setimo se samo Vacića, koliko je javno pretnji izrekao, a da nije niko ni prstom mrdnuo, a ne da je pokušao da ga procesuira. A sada se takve pretnje ponavljaju jednom nedeljno i što je najgore, u takvoj atmosferi niko od građana se ne može osećati bezbedno. Ko god digne neki kritički glas ili se suprotstavi takvim pojavama, on je odmah na meti takvih ekstremističkih grupacija“, smatra Popov.

Politikolog Duško Radosavljević smatra, međutim, da napadi ekstremista na drugomisleće ljude nisu toliko u porastu, koliko se brižljivo planiraju, kao i da je očigledno da, s vremena na vreme, određenim snagama u društvu, a one su najčešće blizu vlasti ili iz same vlasti, odgovara da se situacija zakomplikuje, da se ljudi zakrve i da se pokaže da postoje snage koje bi mogle biti mnogo ozbiljnije i gore nego što je to režim sam.

„Na taj način se šalje poruka mogućoj opoziciji, civilnom društvu, profesorima univerziteta i nezavisnim ekspertima. Time se govori da su oni dobro utrenirani, da se zna ko su oni i šta rade, ali i da se zna da ih se tretira kao opasnost. To jeste zastrašivanje i odvraćanje ljudi da se bave javnim poslovima u smislu da ulaze u partije, nevladine organizacije, da kritički razmišljaju, da postavljaju pitanja opravdanosti određenih mera koje režim sprovodi, odnosno, sveukupnosti politike koju režim sprovodi“, ističe Radosavljević.

Radosavljević kaže da je ovaj režim direktan nastavak režima iz 90-tih godina. Ista vrsta režima može da opstaje dugi niz godina bez obzira da li se menjaju i formalno partije koje ga sačinjavaju ili da se menjaju ljudi koji ga personalno čine.

„Ovo jeste obrazac politike koja je krenula 90-tih godina, ona jeste potiranje, u nekom ideološkom smislu, svega antifašističkog, ona jeste sveopšte pljačkanje građana kroz neuspele privatizacije, kroz državno preuzimanje uspešnih preduzeća, kroz preprodaju naših ekonomskih resursa i, naravno, to sve mora da se pravda nekih velikim nacionalnim ciljevima. A ko postavi pitanje zašto je prodata Beočinska cementara on odmah dobija etiketu da je neprijatelj Srbije, a neprijatelj Srbije je odmah fašista i treba ga tući. Politika se tako brutalno sprovodi jer je sprovedena tajkunizacija Srbije. Svako ko je iole protiv ekonomskog ili političkog poteza režima odmah se proglašava za neprijatelja države. Jer, kad neko sada izađe na ulicu i kaže da mu se ne sviđa zašto trasa autobusa prolazi kroz neku ulicu, on nije više samo neprijatelj progresa, nego neprijatelj Srbije, on je neprijatelj Aleksandra Vučića i njegove porodice, a Aleksandar Vučić i njegova porodica jednako je Srbija“.

Dokle je sve to otišlo svedoči primer građana koji su zatražili salu Mesne zajednice da održe zbor građana, a kad ih je rukovodstvo MZ pitalo ko su oni i odgovorili da su građani, rečeno im je „vi niste građani, vi ste provokatori“.

I u takvoj atmosferi treba da se pregovara o izbornim uslovima, slobodnim i fer izborima, smirivanju tenzija…

„Patrole“ i „straže“ umesto sistema

Sve je izraženije i dejstvo tzv „narodnih patrola“ gde pojedinci dolaze iz Beograda i drugih mesta i hvataju migrante i zavode red po svom nahođenju sve pod paskom brige za „narod“ i zaštite od migranata koje optužuju za devastaciju imovine, napade na žene, decu… „To samo znači da vlast ne radi svoj posao. Zna se, kada su migranti u pitanju, koji je način postupanja čak i kada oni prave neke eventualne ekscese i kako se to može sprečiti i kanalisati. Kada „narodne patrole“ ili „seoske straže“ uzmu stvar u svoje ruke, onda je đavo odneo šalu“, kaže Aleksandar Popov.

Napomena o autorskim pravima: Dozvoljeno preuzimanje sadržaja isključivo uz navođenje linka prema stranici našeg portala sa koje je sadržaj preuzet. Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku The Balkantimes Press.

Copyright Notice: It is allowed to download the content only by providing a link to the page of our portal from which the content was downloaded. The views expressed in this text are those of the authors and do not necessarily reflect the editorial policies of The Balkantimes Press.