Vlajo, mnogo nam nedostaješ: Sećanje na Milana Vlajčića, kritičara i publicistu koji je ostao simbol najvećih vrlina – Kultura

Filmski i književni kritičar, publicista, novinar i beskompromisni javni intelektualac čije se ime u nizu decenija učvrstilo kao kulturna i moralna institucija na ovom prostoru, iznenada je preminuo na današnji dan, 9. februara 2022. u svom stanu na Čuburi.

Tri godine nakon odlaska, delu one građanske, civilne i hrabre kulturne javnosti Vlaja i dalje mnogo nedostaje, posebno ovih dana studentske pobune i blokada, koje u sebi nose sve najplemenitije društvene vrednosti za koje se u svojim tekstovima, knjigama i medijskim nastupima zalagao i borio gotovo šest decenija. Vlaja je napustio ovaj naš svet u 83. godini, a svojom lucidnošću, stilom i smelošću ostao je simbol slobodnog mladalačkog duha, gospodstva Beograda i putokaz brojnim generacijama umetničkih i kulturnih stvaralaca, novinara i kritičara.

„Bio je vlasnik najvećih vrlina: naučio nas je najdragocenijoj lekciji. Postoje dve vrste autoriteta: sila i znanje. On je silu znanja pretvorio u zaštitni znak“, govorio je o Vlaji publicista i muzički kritičar Petar Peca Popović.

„Za kulturu su nužni stil, mera i kičma. Znamo da politika ništa od toga nema i zato se Vlaja bavio najvažnijom stvari – kulturom. Vlajčićev čestit i nepotkupljiv sud našao je mesto među velikanima, a bio je i redak primerak svoje generacije koji nije naseo na priču da Internet radi protiv nas. Shvatio sam da je Vlaja bio beogradski analogni Gugl“, seća se Popović.

Kako je u svom tekstu „Rastanak od Vlaje“ zapisao Ivan Čolović, antropolog, izdavač i njegov prijatelj još sa fakulteta, samo je smrt mogla da stavi tačku na njegov rad.

„Sebi je nametnuo tempo fabričkog rada i u njemu nalazio zadovoljstvo. A njegovih zahvalnih čitalaca uvek je bilo, naročito poslednjih dsetak godina. Pisao je najviše o filmu i književnosti, ali se time nije zadovoljavao, već je pratio i ostale oblasti kulture. Njegovi tekstovi su govorili, međutim, i o društvu i politici, a njegove kolumne su bili eseji, čak mikroeseji koje je zvao haiku komentari. Njegova nepresušna radoznalost vodila ga je stalno ka novom“, podsetio je Čolović.

„Bio je jedan od naših najvećih intelektualaca, jedan od najboljih, najsuptilnijih, i posebnih poznavalaca filma i književnosti. Čuvar slobode i večiti i beskompromisni borac protiv nepravde, bezumlja i tiranije. Pravi prijatelj i najveća i najiskrenija podrška svima nama koji se bavimo filmom“, govorio je reditelj Srdan Golubović, a prema rečima reditelja Stefana Arsenijevića, „on je strepeo i radovao se Vlajinom sudu“.

„Milan je bio dobronameran, ali pravičan i sa visokim standardima. Čovek fantastične erudicije, nepogrešivog ukusa. Sa tako raznovrsnim interesovanjima. Čovek koji je otelovljavao kulturu i živeo za nju. Ostali smo bez jednog istinskog velikana“, isticao je Arsenijević.

Vlaja je bio strastven u svom poslu, umeo je i druge da očara kad otkrije dobru knjigu ili film, i zbog tog filmofilskog entuzijazma, kako je ocenio kritičar Srđan Vučinić, njegovo mišljenje su toliko uvažavali i naši najveći autori, poput Makavejeva, Žike Pavlovića, Puriše Đorđevića…

„Mislim da neću preterati ni ako kažem onu oveštalu frazu: ostavio je neizbrisiv trag u našoj novinskoj kritici u zadnjih pola veka. U pisanje o književnosti uneo je poznavanje teorije i prakse vizuelnih medija, kao i popkulture (tako retko u našoj književnoj kritici 60-ih godina). Na drugoj strani, u pisanje o filmu uneo je ne samo sjajno poznavanje literarnih referenci, već i zavidno opšte obrazovanje, erudiciju koja se kretala od antičke mitologije, preko psihoanalize i semiotike, do savremenog džeza“, ocenio je Vučinić.

Vlaja i njegova Duška

Pre tri godine, opraštajući se od svog višedecenijskog prijatelja, reditelj Goran Marković je izjavio da je Vlaja bio čovek koji je imao ukusa, koji je nasledio od predaka i stekao u krugu u kojem je odrastao, i koji je bio odbrana od prostakluka i primitivizma kojim je bio okružen.

„Pripadao je eliti u najboljem smislu te reči, gradio je tamo gde nije bilo ničega, a u svim svojim nastojanjima imao je podršku supruge Duške, i to je Vlajčiću bilo dovoljno. Otišao je sa ovog sveta lako, elegantno i sa stilom, onako kako je i živeo“, rekao je Goran Marković.

Na godišnjicu smrti MIlana Vlajčića, februara 2023, otvoren je njegov Legat u Jugoslovenskoj kinoteci, u kojem je biblioteka knjiga o filmu – više od 700 naslova među kojima su najrelevantnija teorijska dela napisana u poslednjih pola veka u svetu i kod nas. Tu su i njegovi zapisi, fotografije sa najvećim stvaraocima filmske umetnosti koje je kao novinar, kritičar i uvaženi član međunarodnih žirija u dugom nizu godina upoznavao na prestižnim svetskim festivalima…

Rukopis intervjua sa Sergejom Paradžanovim

Značajan deo uzbudljive zaostavštine koja se nalazi u Legatu je original rukopisa ekskluzivnog intervju, iskucan na pisaćoj mašini pod naslovom „Moje najbolje zatvorske godine“, koji je Milan Vlajčić radio sa Sergejom Paradžanovim, jermenskim rediteljem i likovnim umetnikom, jednim od najvećih sineasta 20. veka koga su sovjetske vlasti nekoliko puta hapsile zbog njegovih art filmova. Filmski autor koji je obeležio svetsku kinematografiju nije voleo javnost i novinare, vrlo retko je davao intervjue, i rukopis koji se sada nalazi u vitrini u Jugoslovenskoj kinoteci, jedan je od samo nekoliko intervjua koje je dao za života, i jedan od poslednjih – Paradžanov je preminuo 1990. godine.

Intervju Milana Vlajčića ušao je i dokumentarni film „Paradžanov – Rekvijem 1995“, kritičara i filmskog teoretičara Ronalda Holoveja, urednika Holivud Riportera koji je pisao i za Verajeti i druge najpoznatije filmske časopise u svetu, a radnu verziju svog dokumentarca Holovej je lično doneo na Fest 1996.

U Legatu su i veliki zlatni katalog, kada je Vlaja kao gost bio na dodeli Oskara, na kojem je ćirilicom dopisivao svoja zapažanja o događaju, ime reditelja Pitera Bogdanoviča i drugih holivudskih zvezda, važni filmski časopisi, njegovi rukopisi i scenario za serijal „Učesnik i svedok“, katalog sa festivala San Sebastijan u Španiji i luksuzni završni bilten, u kojem je zapisano da je Milan Vlajčić izabran za najsimpatičnijeg kolegu…

Obožavao je džez i bluz, kao i klasičnu muziku, taj deo njegove zaostavštine – velika kolekcija gramofonskih ploča i diskova, uz biblioteku književnih naslova, knjiga iz teorije i istorije književnosti i književne kritike, i rukopisi posvećene književnosti, deo su Vlajčićevog Legata u Narodnoj biblioteci Srbije. Njegov omiljeni muzičar, onaj jedan iznad svih, bio je džez pijanista i kompozitor Čik Korija, a uz njegovu muziku Vlaja je ispraćen i na svoj poslednji put.

Elitistička biografija

Milan Vlajčić je rođen 23. avgusta 1939. u Beogradu, otac Mihajlo bio je industrijalac, a majka Vera, istoričarka umetnosti. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti beogradskog Filološkog fakulteta. Književne kritike i oglede počeo je da objavljuje 1960. u časopisu „Delo“, potom i drugim značajnim publikacijama, uređivao je kulturne rubrike „Studenta“ i „Mladosti“, književne listove i časopise „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“.

Od 1970. kao novinar i urednik „Politike“ objavljivao je pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku, a od 1985-2004. bio je stalni filmski kritičar ovog lista. Od 2004-2017 bio je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“. Tokom poslednje dve godine, bio je kritičar portala i dnevnog lista „Nova“.

Na konkursu beogradskog „Morava filma“, 1977. dobio je najvišu nagradu za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku, i dobitnik je još niza priznanja: „Milan Bogdanović“ (1981. za najbolju novinsku književnu kritiku), „Dušan – Duda Timotijević“ (1984. za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima), „Zlatno pero” (1988. koje je dodeljivao Institut za film u Beogradu za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima), Zlatni beočug grada Beograda (2000. za trajni doprinos kulturi), Nagrada Fondacije BK (2003. za doprinos kulturnom novinarstvu).

Milan Vlajčić je 2014. bio i prvi laureat Nagrade za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima koju mu je dodelila Fondacija Tanja Petrović, kao i Nagrade „Nebojša Popović“ (2018. za trajni doprinos filmskoj kulturi), nagrade Životni stil (2018. za doprinos kulturi Srbije)…

Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda, kao i knjige „Poprišta”, „Jednom i nikad više”, „Ćuti i plivaj dalje”, „Pristrasna lektira”, „Uzvodno od Džimija Barke”, „Noć u Kazablanki”, „Fest, odbrojavanje”, „Legenda o zidu”, „Gradska šetnja”, „Pogled iz ogledala“, „Potemkinovi potomci“, „Zvezdana prašina“.

Govorio je engleski i francuski, služio se španskim, italijanskim i nemačkim. Bio je oženjen novinarkom Duškom Maksimović, urednicom Kulturne rubrike u brojnim prestižnim časopisima, u jednom periodu i u Danasu, koja je takođe obrazovala brojne generacije novinara.