Virtuelni samit EU u Zagrebu: Šta su Balkanu donijele evropske deklaracije i samiti

Trebalo je to da bude „višnja na šlagu torte” istorijskog, prvog hrvatskog predsedavanja Evropske unije, krunski razlog zašto je čak i zagrebačka Nacionalna biblioteka pretvorena u kongresni centar.

Od svega, Samit Evropske unije (EU) i Zapadnog Balkana obaviće se preko video-konferencijske veze, a završni zajednički dokument mogao bi da izgleda potpuno drugačije u poređenju sa velikim planovima Hrvatske.

„Sve u Zagrebu obojeno je sa dve jake boje: unutrašnjom krizom Evropske unije, kao i pandemijom virusa korona – verujem da ćemo čuti odlučnu i važnu poruku EU da je spremna da nas podrži u izlasku iz krize izazvane pandemijom.

Nadam se i da će ono što je pripremano već za ovaj sastanak, a to je dodatno investiciono učešće u ranije započetim projektima, ubrzo biti vraćen na sto – sada se govori o kraju godine kao mogućem vremenu, a nama su ta sredstva neophodna, posebno za infrastrukturne projekte”, kaže za BBC na srpskom nekadašnji šef diplomatije Savezne Republike Jugoslavije Goran Svilanović.

On dodaje da predsedavanje Hrvatske EU ipak ima svetlih tačaka.

„Hrvatska je u jako teškim okolnostima vodila ovo predsedavanje, prvo za Zagreb.

Oni mogu da ubeleže kao svoj uspeh da su uspeli da okupe sve relevantne faktore da bi se otvorili pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom.”

Svilanović je bio učesnik sva tri prethodna samita EU i Zapadnog Balkana – u Zagrebu 2000. godine, u Solunu 2003. godine i u Sofiji 2018. godine.

BBC na srpskom podseća Vas na sve tri završne deklaracije tih diplomatskih okupljanja.

Samit u Zagrebu – 2000. godine

Novembarski susret u hrvatskoj prestonici gotovo da je doneo razloge za euforiju zbog razvoja događaja na Balkanu.

Najpre je početkom te godine Hrvatska na izborima odabrala drugačiji put od onog kojim je vodio preminuli Franjo Tuđman, a što je EU nazvala „demokratskim promenama”.

Promene u Srbiji i poraz Slobodana Miloševića na izborima 24. septembra, pa petooktobarske demonstracije, dovele su za zagrebački sto dugo čekanog člana – predstavnika SR Jugoslavije.

„Prvi zagrebački samit došao je posle promena i svi su to tada primetili, sa velikim entuzijazmom su govorili šta to sve znači i za Jugoslaviju, i za region”, kaže Svilanović koji je tada bio šef jugoslovenske diplomatije.

U Deklaraciji koja je usvojena sa velikim entuzijazmom, četiri su ključne tačke:

1. Pozdravljaju se demokratske promene koje su se desile u Hrvatskoj i Jugoslaviji;
2. Ukazuje se da te promene otvaraju put regionalnoj saradnji i pomirenju;
3. Upućuju se regionalni lideri da započnu procese saradnje na svim nivoima, uz naglasak da će evropske integracije teći paralelno sa regionalnim inicijativama;
4. Tvrdi se da je sada otvoren put da se proces stabilizacije i pridruživanja uspešno sprovede za sve zemlje.

I dok je sa puno entuzijazma na kraju dokumenta nacrtana kratkoročna mapa evropskog puta za sve zemlje, ključni događaj će uslediti tri godine kasnije.

Samit u Solunu – 2003. godine

Junski sastanak u grčkoj luci doneo je Zapadnom Balkanu do tada neviđenu podršku iz Brisela za približavanje članstvu u Evropskoj uniji.

Teško je osporiti tvrdnju da od Solunske deklaracije ne postoji optimističniji dokument iz Evrope prema Zapadnom Balkanu.

„Solun je najvažnija referenca koja se koristi u poslednjim godinama jer je tu izgovorena rečenica koja se mnogo puta ponavlja – da Evropska unija neće biti kompletirana dok svi sa naših prostora ne budu njeni članovi”, kaže Goran Svilanović, tada ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore.

Ipak, ako se pogleda po učincima, od velikog optimizma se u prethodnih sedamnaest godina nije realizovalo mnogo.

„To nije izneverena deklaracija – to je najviše što u ovom trenutku imamo.

Ako bi naše zemlje odustale, itekako ima onih koji bi taj dokument sklonili u stranu”, napominje Svilanović.

Solunska deklaracija najavila je da će se redovno održavati dijalog EU i Zapadnog Balkana, kao i da su sledeće tačke ključne:

1. Ističe se da EU i Zapadni Balkan dele vrednosti demokratije, vladavine prava, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, solidarnosti, tržišne ekonomije;
2. EU ponavlja svoju jednoglasnu podršku evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana, uz tvrdnju: budućnost Zapadnog Balkana je u Evropskoj uniji;
3. Zemlje Zapadnog Balkana usmerene su na sprovođenje Solunske agende – nacrta plana evrointegracija;
4. Ponovo se navodi značaj Procesa stabilizacije i asocijacije;
5. Podržava se primena Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija i politika „standardi pre statusa” na Kosovu, poštovanje Dejtonskog sporazuma o prekidu rata u Bosni i Hercegovini, kao i rad Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.
6. Podvlači se značaj rešavanja pitanja organizovanog kriminala i korupcije;
7. Navodi se da EU prepoznaje značaj vizne liberalizacije za zemlje Zapadnog Balkana;
8. Podržavaju se ekonomske reforme u zemljama regiona;
9. Podseća se na značaj regionalne saradnje među zemljama Zapadnog Balkana.

Od Solunskog samita do narednog okupljanja, jedino je Hrvatska postala članica Evropske unije – ostale zemlje su manje ili više daleko od članstva.

Pitanje Kosova i dalje nije u potpunosti rešeno, mada je napuštena politika „standardi pre statusa”, dok komplikovano unutrašnje uređenje BiH određuje tempo donošenja odluka u ovoj zemlji.

Organizovani kriminal i korupcija sada su postale ključne teme evropskih integracija i na njima se bazira veliki deo kriterijuma iz Brisela.

Putovanja bez viza su jedna od najvećih koristi od pridruživanja koje su osetili građani Zapadnog Balkana – osim građana Kosova, koji na ovu odluku Evropske unije još čekaju.

Samit u Sofiji – 2018. godine

Sa velikim očekivanjima brojalo se 15 godina do narednog velikog susreta Zapadnog Balkana i EU.

Prvo bugarsko predsedavanje Unijom bila je prilika da se sagleda dokle se stiglo od solunskih nagoveštaja.

Petnaest godina koje su prošle bile su veoma turbulentne i na Balkanu, ali i u Evropi – Svetska ekonomska kriza mučila je Brisel, projekat donošenja Ustava EU je propao, a jedina nova članica sa Balkana bila je Hrvatska.

 

Goran Svilanović tada je bio generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, uključen u organizaciju Sofijskog samita.

„Tokom priprema, neke članice EU su jasno rekle da ne žele da se govori o pridruživanju, već da će se govoriti o povezanosti.

Ne mislim da je taj samit bio neuspešan, mada jesmo na neki način ostali između Evropske komisije i zemalja članica predstavljenih u Evropskom savetu – plod toga je stavljanje sa strane dokumenta u kome se navodila i ključna godina za budućnost integracija – 2025. godina.”

Ipak, Svilanović navodi da su neke pozitivne stvari iz Sofije ostale kao dobra osnova za uređenje odnosa Evropske unije i Zapadnog Balkana.

„Važno je što je ostalo navedeno da fondovi EU ostaju otvoreni, da Evropska komisija nastavlja da radi uz punu finansijsku podršku kao i da će svi komesari dobiti zadatak da analiziraju koji od programa EU za zemlje članice mogu da budu otvoreni i za kandidate.”

Sofijska deklaracija daleko je duži tekst od prethodne dve, a u ključnim tačkama se navodi:

1. EU pozdravlja zajedničku posvećenost partnera sa Zapadnog Balkana evropskim vrednostima i načelima;
2. Podsećajući na samit u Solunu iz 2003. godine, EU ponovo potvrđuje nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana;
3. Načelno se navodi želja EU da se podrže reforme u regionu;
4. Pozdravlja se posvećenost zemalja Zapadnog Balkana demokratiji i vladavini prava, naročito u pogledu borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, dobrog upravljanja, kao i poštovanja ljudskih prava i prava pripadnika manjina;
5. Podržavaju se zemlje u izgradnji dobrosusedskih regionalnih odnosa.

U Deklaraciji se navode još i značaj povezanosti, digitalne ekonomije, ekologije, energetske sigurnosti, prilika za mlade, bezbednosnih izazova, zaustavljanja ilegalnih migracionih tokova, borbe protiv terorizma i radikalizma, korupcije i organizovanog kriminala, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, sajber bezbednosti.

Za Gorana Svilanovića, događaji u prethodne dve godine, uz dodatni uticaj krize zbog pandemije virusa korona, uobličile su odnos Brisela i Balkana na nešto drugačiji način.

„Proces pridruživanja ostaje otvoren, ali u ovom trenutku nema nikakve spremnosti da se on ubrzava pa je i uslovljavanje mekše, a jezik nežniji.

Da je pridruživanje bliže, i jezik bi bio strožiji, a kriterijumi pooštreniji – samim tim, i tekst deklaracije u Zagrebu bio bi jasniji da postoje jasni datumi za proširenje”, zaključuje Svilanović.