Šta Putin zaista želi?: Ruski istraživački novinari analiziraju da li je moguć pravi mir Zapada i Rusije – Svet

Nikada ranije ruski mediji nisu tako opširno citirali svoje zapadne kolege. Na kraju krajeva, poslednje tri godine ruskom društvu je rečeno da se okrene od izdajničkog, dekadentnog Zapada i pogleda ka Istoku – naime, Kini i Severnoj Koreji.

Pa ipak, čak i najuticajniji dnevni list u zemlji Komersant – tipično poznat po svom razumnom i racionalnom tonu – objavio je naslov „Putinov trijumf“ u svom pregledu međunarodnog izveštavanja o Trampovom telefonskom razgovoru sa ruskim predsednikom, ukazuju u analizi za Politico Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.

Ali postoji razlog za ovu iznenadnu promenu.

Poruka iz Vašingtona je sada u skladu sa pogledom na svet Kremlja: Tramp, moćni američki kum, sedeće preko puta kriminalnog barona Vladimira Putina – manje moćnog nego ranije, ali i dalje sve jači – i oni će odlučiti šta da rade sa Ukrajinom.

Kremlj vidi Trampov potez kao ispravan odgovor na zahtev Moskve da poštuje Putina kao ravnopravnog partnera, kao i javno priznanje da Ukrajina i Evropa treba da imaju podređenu ulogu u pregovorima.

Ona veruje da Evropa – liberalna i licemerno fiksirana na vladavinu prava — mora da se prilagodi svom pravom mestu u ovom hrabrom novom svetu: mestu sporednog aktera u drami moćnika.

Nema mesta za međunarodno pravo u ovom primitivnom narativu iz 19. veka. A uloga Ukrajine je svedena na ulogu klijenta ili propale države na platnom spisku SAD, suočena sa realnošću otplate vojne i ekonomske podrške koju je dobila tokom rata i davanja prava SAD da izvlače svoje prirodne resurse, uključujući retke zemne metale – sve je to potpuno razumljivo iz perspektive Moskve.

Praktični ishod koji Kremlj očekuje od svega ovoga je da dobije neke ukrajinske teritorije – četiri regiona koje je pripojio, kao i delove Donjecka i Luganjska koje još nisu okupirani. To je, zajedno sa smenom ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, ono što bi Kremlj prodao svom narodu kao pobedu.

Zahtevi su taktički i simbolični – glava Zelenskog, priznanje napredovanja Rusije na ukrajinsku teritoriju i tačka na bilo kakvoj diskusiji o članstvu Ukrajine u NATO-u.

Međutim, ovaj scenario je još uvek daleko od potpune ruske kontrole nad Ukrajinom, ili značajne promene u poziciji Rusije u Evropi. Čini se kao privremenije rešenje nego što bi Moskva želela – ili, kako priznaje većina uticajnih praktičara spoljne politike Kremlja, ovo nije Jalta.

Ali istina je da ovaj dogovor zapravo nije zamišljen da dovede do održivog mira – to nikada nije bio cilj.

Tramp možda veruje u svoju drugu američku revoluciju, ali njegovi sagovornici u Moskvi ne veruju. Oni su daleko više uvereni u neuništivost duboke države od bilo kog teoretičara zavere u SAD i veruju da je ova duboka država uvek bila, i uvek će biti, neprijateljska prema Rusiji.

U odsustvu bilo kakve prave ideologije, Kremlj je učinio ressentiment svojim kredom — mešavinom ponosa na bivšu rusku imperiju, bilo pod carevima ili sovjetskim komesarima, i snažnog osećaja nezadovoljstva i nepravde prema izdajničkom Zapadu.

I kao i kod svake ideologije, dolazi sa jasnim narativom o tome šta je pošlo naopako i ko je kriv.

Sastavni deo ovog mentaliteta je snažno osećanje istorije, shvaćeno kao kolekcija vekovima vrednih žalbi, što dovodi do široko rasprostranjenog uverenja da je Rusija osuđena da se neprestano bori protiv Zapada, u ovom ili onom obliku, sve dok jedna strana ne postigne potpunu pobedu.

Ukratko, pravi mir sa Zapadom je neostvariv, mogući su samo periodični prekidi. A Rusija, uvek opkoljena tvrđava, ne može imati prave saveznike.

Čuvena rečenica koja se pripisuje caru Aleksandru III u kasnom 19. veku – da „Rusija ima samo dva saveznika, oružane snage i mornaricu“ – citirana je ponosno i neprestano, i duboko rezonuje sa Putinom.

Kao posledica ovog narativa, ni Rusija se ne oseća kao svetski parija – ne samo zbog podrške koju dobija od Kine, već i zato što njene elite ne veruju u koncept pravih saveznika ili dugogodišnje ugovore koje takvi odnosi dozvoljavaju.

To je veoma mračan pogled na svet. Onaj koji pretpostavlja da bi Putin pokušao da iskoristi Trampa da bi stekao prednost – odlučivši se za taktički potez, pošto je strateški mir nemoguć.

Ali dok ruski lider sebe može smatrati iskusnijim i veštijim u ovoj vrsti taktičke igre, u stvarnosti je mnogo podložniji iznenadnim emocionalnim izlivima. Rusija se uvek definisala kroz svoj odnos sa Zapadom – a od Hladnog rata, posebno sa SAD.

A ono što Rusija uvek traži jeste poštovanje.

Da ne zaboravimo, Putin je započeo svoje predsedništvo 2000. tražeći upravo to od tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša Starijeg. Duboko u sebi, on uvek traži priznanje od Vašingtona, zaključuju autori.