Srbija nakon tragedije u „Ribnikaru“

„Ribnikar“ i Mladenovac šest meseci kasnije: Gde može da se dobije besplatna psihosocijalna pomoć i kome je najpotrebnija

Danas je tačno šest meseci od dana u kome su nas na tragičan način napustili Ana, Adrijana, Sofija, Ema, Andrija, Mara, Katarina, Bojana, Angelina i Dragan. Sutra će goreti sveće i za Kristinu, Milana, Dalibora, Nikolu, Nemanju, Marka, Aleksandra, Lazara i Petra. Zaborava nema, rane su duboke, još sveže i bolne, a odgovornost svih kao pojedinaca i društva u celini ogromna da se tako nešto nikada više ne desi

Tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima Dubona i Malo Orašje u okolini Mladenovca u crno su zavile pre šest meseci 19 porodica, ranile fizički ili traumatizovale neodređen broj. Ostavile su i neočekivan, šokantan ožiljak na životima građana cele Srbije. Do 3. i 4. maja mislili smo da se takve tragedije događaju nekom drugom, daleko od nas. Stvarnost nas je, nažalost, neočekivano demantovala.

Panel „Čekaj me“: Podsećanje na „Ribnikar“, Dubonu, Orašje i dane koji su nas barem na trenutak zaustavili
Osma Međunarodna konferencija o bezbednosti dece „Bezbednost i odgovornost 2023“ koju je organizovao „Centar za nestalu i zlostavljanu decu“ Igora Jurića nije mogla da prođe bez osvrta na tragične dane, koji su nas barem na trenutak zaustavili. Uz aktivaciju srpskog „Amber alerta“, teme o pravima deteta i nasilju nad njima i prevenciju problema u ponašanju, posetioci su bili u prilici da prisustvuju i panelu „Čekaj me“.

Moderator je bila dr Tijana Mirović (doktor psihologije, individualni i porodični psihoterapeut, supervizor i medijator), a učesnici Slobodan Negić, otac Sofije Negić, John-Michael Keyes (fondacija „I Love U Guys“, SAD) i profesor dr Tamara Džamonja Ignjatović (doktor psihologije).

Danas i sutra navršava se tačno šest meseci od tragičnih događaja. Pored pijeteta i odavanja pošte nevinim žrtvama, ne smemo zaboraviti ni izuzetno važan segment psihološke pomoći o kojoj su, pored ostalog, govorili panelisti.

Brza reakcija struke: Psiholozi imaju bazična znanja za reakciju u kriznim situacijama

Profesor dr Tamara Džamonja Ignjatović, predsednica Društva psihologa Srbije kaže da su i predstavnici njene struke bili zatečeni tragičnim događajima. Šokirani tragedijom, u prvom trenutku ni sami nisu imali jasnu predstavu šta bi trebalo raditi jer na sreću do tada nisu imali takvo iskustvo. Imali su, međutim, svest o tome da se nešto mora. Naime, na osnovnim studijama kao i na specijalizovanim obukama, psiholozi se edukuju za reagovanje u kriznim situacijama.

– Već 4.maja smo kao Društvo psihologa Srbije na našem sajtu uputili poziv kolegama psiholozima da se odazovu, da se okupimo i dogovorimo šta preduzeti na terenu. Bilo je jasno da je psihološka podrška neophodna školi, deci, roditeljima. Ono što je bilo fascinantno je da se već tog popodneva odazvalo pedesetak kolega, sutradan još 70. Za 48 sati smo imali 180 volontera na raspolaganju, spremnih da se uključe koliko god je potrebno svim svojim raspoloživim resursima. To je bio start, a onda su se uključili UNICEF, Institut za mentalno zdravlje, još neke kolege. Pozvali smo Ministarstvo prosvete kao jedino nadležno telo koje može da odobri za ulazak u školu. Tako smo krenuli – priča prof.dr Tamara Džamonja Ignjatović, doktor psihologije.

Psihosocijalna pomoć u „Ribnikaru“, drugim školama, ali i van njih

Prema rečima Džamonje Ignjatović, po dva organizovana psihologa u smeni su „pokrivala“ objekat u kome se odigrala tragedija. Međutim, kako kaže, bilo je jasno da oni kojima je pomoć najpotrebnija neće doći u samu školu kao mesto traume. Postojala je neophodnost organizacije sistematičnijeg pružanja pomoći i van škole.

Nakon otprilike mesec dana je pod okriljem Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih Vlade Republike Srbije startovao projekat Krizna psihosocijalna podrška zajednici, koji je koordinirao i sproveo Institut za mentalno zdravlje. Psihosocijalna pomoć mogla je da se dobije u školama, ali su ubrzo deca, roditelji i nastavnici mogli da se jave u prostorije Omladinskog pozorišta „Dadov“.

Gde je danas moguće dobiti pomoć ne samo za direktno pogođene tragedijom u „Ribnikaru“
Sa naglim završetkom školske godine, pomoć je u „Dadovu“ bilo moguće dobiti i preko leta. Od septembra, nova adresa za sve kojima je psihosocijalna pomoć i podrška potrebna je Dečji kulturni centar. Pomoć mogu dobiti sve kategorije stanovništva, ne samo deca i roditelji neposredno pogođeni tragedijom u „Ribnikaru“. Savetovalište je namenjeno deci, mladima, roditeljima i nastavnicima, a usluge se pružaju svakim radnim danom od 10 do 18 časova.

Grupa odabranih stručnjaka za mentalno zdravlje, kliničkih psihologa i psihijatara Instituta za mentalno zdravlje, Dečje Univerzitetske klinike „Tiršova“, Zavoda za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora, Dečjeg odeljenja Klinike za onkologiju i radiologiju, kao i iskusnih školskih psihologa, svakodnevno pruža psihosocijalnu podršku. Učenici mlađi od 15 godina moraju doći u pratnji roditelja, koji daje saglasnost za pružanje usluge. Savetovalište je besplatno, nije potreban nikakav uput ni zakazivanje.

– Želja nam je da pomognemo onima koji ispoljavaju određene mentalne teškoće ili smetnje, kao i promene u ponašanju, da u razgovoru sa našim pomagačima (psiholozima i psihijatrima) reše svoje probleme, kroz osnaživanje zdravih mehanizama prevladavanja teškoća – stoji na sajtu Društva psihologa Srbije.

Problemi u Duboni i Orašju

Prof.dr Tamara Džamonja Ignjatović ističe da je mreža psihosocijalne pomoći i podrške organizovana i u školama u Mladenovcu i Smederevu, iz kojih su bila deca i mladi nastradali u tragediji koja je usledila samo dan nakon masakra u „Ribnikaru“.

– Nažalost, odziv je bio mnogo manji jer je pomoć pružana dalje od samih mesta u kojima pogođeni ljudi žive. Bili smo svesni problema dobrovoljnosti, odnosno modaliteta pružanja pomoći onima koji se jave jer im je potrebna. Suštinski, mnogi koji su je možda želeli nisu prepoznavali način kako da do nje dođu, sistem informisanja je bio problematičan i nije svima bila jednaka dostupnost. Zbog toga je veoma značajno da se sa pružanjem pomoći pogođenima i u jednoj i u drugoj tragediji ne zaustavimo. Postoji mnogo toga što mora da se uradi kako se u budućnosti ne bi pravili propusti kojih je bilo – naglašava predsednica Društva psihologa Srbije.

Savet roditeljima, apel nadležnima da ne čekaju sa donošenjem važnih odluka

– Roditelji treba da posmatraju decu i njihovo ponašanje. Ako su uznemirena, tužna, imaju noćne more ili se trzaju na svaki zvuk, postoje specijalizovani, validirani, efikasni tretmani. Još uvek čekamo odgovor Vlade, iako je na Radnoj grupi usvojen predlog za takvu, specijalizovanu vrstu podrške. Postoji velika potreba da sve ono o čemu smo se dogovarali ne padne u zaborav. Veoma je važno misliti i na konkretnu pomoć ranjenoj deci (fizički povređenoj, ne samo traumatizovanoj), njihovim roditeljima i još jednom naglašavam, deci i ljudima u Duboni i Malom Orašju. Ne možemo i ne smemo da čekamo da oni dođu do nas. Moramo mi da odemo do njih. To nije ista sredina kao Beograd i ne smemo da ih zaboravimo – opominje profesor dr Tamara Džamonja Ignjatović.

(eKlinika)