Možeš ti imati i stopedeset godina, ali ne budi siguran da si pobro ikakvu pamet ovoga svijeta
Evo se ovih dana navršilo 50 godina otkako sam na drugoj godini studija, na Filozofskom fakultetu, dobio svoju prvu i jedinu DESETKU ! Sociologija. Kod Ćime.
Čuven i među studentima omiljen bio profesor Esad Ćimić – Ćima. Sa svih grupa hrlila raja u amfiteatar da ga sluša. Mi sa Književnosti – pogotovo.
Iz sociološke literature čitali i šta se mora i šta se ne mora, i šta treba i šta ne treba.
Vezani Članci:
- SIDRAN: OTROV LAŽNE ISTORIJE
- Sidran: FORMULA ZAVNOBiH-a JE POTROŠENA !
- Abdulah Sidran: STRAŠNO JE LICE ISTINE
Glava puna eurokomunizma ! Žorž Marše (Georges Marchais, 1920-1997) samo što nije preuzeo vlast u Francuskoj, Enrike Berlinguer (Enrico Berlinguer, 1922-1984) u Italiji, Santiago Kariljo (Santiago Carrillo, 1915-2012) u Španiji, pukovnik Otelo de Karvaljo (Otelo de Carvalho, 1934) već uveo socijalizam u Portugalu – šta je mene moglo odbiti od čitanja klasične i moderne socio-političke literature ? Nema sile ! Znam za deset desetki, ne za jednu. A ni Ćima nije cjepidlaka, pa da nešto posebno prebire i zanovijeta.
Spuca mi desetku, pred golemom studentskom publikom. Niko ko ja ! Bilo mi žao što me nije još propitivo. Frca iz mene na sve strane, nekako mi ispit prođe prebrzo.
Kao što prebrzo – u prah, dim i maglu – prođe i ovih pedeset godina nakon tog ispitnog dana. Za to vrijeme, profesor Ćimić progurao svoju golgotu: progon i bježanija iz Sarajeva, profesura u Zadru, pa Zagreb…pa, ne znam kad, mirovina…i povremena svraćanja u Sarajevo.
Sjedimo prošlog ljeta u jednoj sarajevskoj hotelskoj bašti, kafenišemo, razvezli priču ihi-hiiii, te u neka doba odlučim da ga podsjetim na svoju ‘historijsku’ desetku. Opričam sve kako je bilo. Ne mora se on sjećati, ispred njegovih profesorskih očiju prošle su hiljade studentskih lica.
A profesor veli ovako: Slušaj, Sidrane ! Ti si vjerojatno znao za desetku, i zaslužio desetku. Ali bi ti kod mene tu desetku dobio i da nisi ništa znao ! – Kako sad to ? – Evo kako.
Bila velika glad u Stocu, te 1942. godine. Nas u kući bilo šestero-sedmero, nigdje ni mrve brašna ni zalogaja kruha. Mi, djeca, samo što ne počesmo mrijeti od gladi. Pošalje mene majka – šta sam imo, deset, jedanes godina – jednom mlinaru na Bregavu, da izmolim koju kilu brašna…
Sažali se njemu na mene, pola mi vreće napuni. Da si samo vidio sreće u kući ! Napravila mati dva hljeba – jedan dala meni, da ga sam pojedem, a onaj drugi metla na siniju, za sve ostale.
Ti se sad pitaš kakve to veze ima sa tvojom desetkom.
Ima, ima. Mlinar se zvao Muharem Sidran.
(Oranje mora, 2016)
