“Nekim ljudima biće odsečene glave”: Gardijan analizira “revoluciju” Ilona Maska – Svet

Oni su podvukli svaku rimu i asonancu u retorici današnjih ekstremno desničarskih pokreta kako bi istakli odjeke prošlih zločina. Ne vredi.

Dokazi o širenju starog virusa podstiču budnost kod ljudi koji su već budni na znake, aktivirajući imunitet ljudi koji su dobro vakcinisani. Oni nisu ti koje treba ubediti, piše Rafael Behr, kolumnista Gardijana.

Ne tako davno, pametnija vrsta nacionalista osećala se obaveznim da se odrekne notorno zlobnih izraza svog verovanja. Kampanja Marin Le Pen za dekontaminaciju francuskog Nacionalnog fronta nekada je zahtevala otuđenje od njenog oca koji je poricao holokaust.

Godine 2015, Žan-Mari Le Pen je isključen iz stranke, koju je osnovao, pošto je preimenovana u Rasemblement National (RN) – zbog tvrdnji da nacistička okupacija Francuske „nije bila naročito nehumana“, između ostalih krivičnih dela.

Sve je bilo oprošteno kada je Le Pen stariji umro početkom ove godine. Njegova ćerka je rekla da je gorko zažalila zbog njegovog ostrakizma. RN je najveća stranka u razularenom francuskom parlamentu i ima pristojne šanse da preuzme predsedničku funkciju 2027.

Puzajuća normalizacija krajnje desničarske politike ne može se jednostavno pripisati neznanju. Broj živih svedoka se smanjuje s vremenom, ali priča o kolapsu Evrope u ambis se prepričava sledećim generacijama sa velikom moralnom hitnošću.

Zločinstvo Trećeg rajha teško da je zanemareno u učionicama ili nedovoljno dokumentovano u popularnoj kulturi.

Nemačka se nekada smatrala modelom kolektivnog pomirenja – studija slučaja u uspešnoj primeni istorije za podsticanje političke umerenosti.

To nije osujetilo uspon Alternative fur Deutschland (AfD), stranke sa dobro izloženim neonacističkim vezama i udelom od 20 odsto (na drugom mestu) u istraživanjima javnog mnjenja pred savezne parlamentarne izbore 23.februara.

AfD vešto igra na granici između onoga što je zabranjeno nemačkim zakonom i pukog tabua kada je u pitanju javno predstavljanje nacionalsocijalizma.

Na jednom plakatu na prošlogodišnjim regionalnim izborima prikazan je mladi plavokosi par sa po jednom ispruženom rukom, sa obe strane troje plavooke dece, pod sloganom „Mi ćemo zaštititi vašu decu“.

Stranka je saopštila da poza roditelja predstavlja domaću sigurnost u obliku krova. Desilo se i da liči na nacistički pozdrav.

Nije ni čudo što je Ilon Mask obožavatelj AfD. Tehnološki industrijalac milijarder, kome nije nepoznat taj zloglasni gest, rutinski podstiče AfD sa svoje X platforme.

On je tu stranku nazvao „najboljom nadom za budućnost Nemačke“ u video-linku za predizborni skup prošlog meseca.

On je rekao da „samo AfD može spasiti Nemačku“ i tvrdio da jedna od kopredsedavajućih stranke, Alis Vajdel, ne može da pripada istoj političkoj tradiciji kao Hitler jer je u istopolnom partnerstvu sa nekim iz Sri Lanke.

Mask ima komercijalne i ideološke podsticaje da se meša u nemačku politiku. Jedina Teslina fabrika u Evropi je u Brandenburgu, nedaleko od Berlina. AfD se zalaže za niske poreze i deregulaciju, kao i za masovno proterivanje migranata i zbližavanje sa Rusijom.

Poklapanje sa Trampovskim pogledom na svet je prirodno, ali to ne objašnjava u potpunosti Maskovu potrebu da pojača zabavu. Čini se da ga posebno privlači krajnja desnica u Nemačkoj, upravo zato što je tu narušavanje kulturnog razboja najsimboličnije.

Prebacivanje AfD-a u nemački mejnstrim je krajnji stres-test istorijske savesti kao vakcinacija protiv ekstremnog nacionalizma.

Oslobađanje od kolektivnog tereta istorije 20. veka je značajan deo privlačnosti AfD-a. Nemci čiji je životni standard stagnirao, čiji su računi porasli i koji neguju toliko drugih ekonomskih i kulturnih problema koji su naterali američke glasače da podrže Donalda Trampa, žele da Nemačku ponovo učine velikom.

I žele da to mogu da kažu bez jezivog upozorenja izvinjenja za Drugi svetski rat.

„Previše je fokus na krivicu iz prošlosti“, rekao je Mask svojoj publici aktivista AfD-a. „Moramo da odemo dalje od toga“.

Ovo je ideološki most između evropskog nacionalizma starog sveta i novog Trampovog krstaškog rata protiv politike raznolikosti, jednakosti i inkluzije, koja takođe traži ispravku za istorijske predrasude i nepravdu.

Zajednička tema je proslavljanje muževnog belog naroda i morbidni strah da je njihova duga nadmoć (naravno, u potpunosti zarađena zaslugama) sabotirana. Instrumenti njegovog opadanja su masovna migracija i emaskulacija kroz doktrine rodne fluidnosti.

Ambicija da se prepiše istorija i izbrišu njena nezgodna poglavlja zajednička je svim revolucijama. Pričaju istu priču: sve što je trulo u sadašnjosti je nasleđe dekadencije koje se mora očistiti bez milosti da bi se mogla pojaviti svetlija nova budućnost.

Ovakav način razmišljanja bio je prisutan u Trampovom prvom mandatu, ali je ovaj put izraženiji i ekstremniji zahvaljujući istaknutosti tehnološko-utopijskog mačizma iz Silicijumske doline.

Duh ove nove ere izrazio je Piter Til, milijarder, suosnivač PayPal-a i Palantira, u polukoherentnom, ali potpuno zlokobnom tekstu objavljenom u Fajnenšel tajmsu uoči druge Trampove inauguracije.

Til je uporedio administraciju Džoa Bajdena sa antičkim režimom Luja XVI i, nagovestio različite teorije zavere od kovid-19 do Kenedijevog ubistva. Kazao je da „neće biti reakcionarne restauracije pre-internet prošlosti“.

Aleks Karp, izvršni direktor Palantira, jezgrovito je izneo istu poentu prošle nedelje kada je komentarisao Maskovu taktiku „seče i pali“ kao Trampovog komesara za efikasnost vlade. „Postoji revolucija“, rekao je. „Nekim ljudima će biti odsečene glave“.

Ovi ljudi nisu neupućeni u istoriju. Oni su time ugroženi, a njihovo podrazumevano rešenje za svaku pretnju je brisanje. Oni kontrolišu moćne poluge za usmeravanje globalnog toka novca i informacija.

Oni ne kriju stav da prošlost, kako se tradicionalno pripoveda da bi se upozorilo na ono što predstavljaju, treba ponovo kodirati.

A prijemčivu publiku nalaze u ljudima koji takođe poznaju neku istoriju i umorni su od prekoravanja zbog toga, ljudi koji rado veruju da su pravi neprijatelji slobode i demokratije licemerje i grdnja koji ih osuđuju i cenzurišu moralizirajućim parabolama o njihovim pradedovima.

To ne čini manje važnim podučavanje lekcija istorije. Ali to sugeriše da je uobičajeni način prenošenja tih lekcija prestao da funkcioniše, što znači i zaista želim da pogrešim u vezi sa ovim da će morati da se ponovo uče na teži način.