Može li da opstane savez studenata i radnika? – Politika

Četvrtak je u Beogradu bio obeležen je zajedničkim protestima studenata i radnika.

Najpre je održan protest radnika GSP-a koji su zajedno sa studentima prošetali do Skupštine grada nakon isteka rok za ispunjenje njihovh zahteva koje su predali početkom februara. Kasnije je održan i protest radnika EPS-a u kojem su takođe učestvovali studenti.

Zanimljivo je da su se sa oba protesta moglo čuti ograđivanje od stranaka, i od strane studenata i radnika.

Na protestu radnika GSP-a jedan od radnika koji se obratio naglasio je da protest nije politički kao i da nije tražena ni podrška sindikata.

“Ovo je protest radnika GSP-a koji su nezadovoljni postojećim stanjem i koji će se boriti do poslednjeg atoma snage za opstanak preduzeća u celosti”, rekao je Simo Popović.

Sa druge strane ispred zgrade Elektroprivrede obratio se Dragoslav Ljubičić, koji je nedavno dobio otkaz iz EPS-a.

Ipak, nakon što je spomenuo da je generalni sekretar Socijaldemokratske stranke, prisutni su krenuli da uzvikuju “bez politike” i “nećemo stranke”, a nakon završetka Ljubičićevog govora studenti su napustili skup pre kraja.

On je naglasio i da je “apsolutna sramota radništva u Srbiji” to što su studente podržali samo prosvetari, advokati, poljoprivrednici, glumci i profesori sa fakulteta.

Ipak, postavlja se pitanje da li je savez studenata i radnika u trenutnoj pobuni moguć. Mnogi su zamerili još početkom godine prosvetnim sindikatima što su postigli dogovor sa Vladom Srbije, ali su se mogla čuti i mišljenja da je to logičan potez prosvetnih radnika koji su se izborili za bolji položaj.

Studenti nisu jednako egzistencijalno ucenjeni kao radnici

Govoreći o specifičnoj poziciji radnika u Srbiji, sociolog i univerzitetski u penziji Đokica Jovanović za Danas kaže da je radnička klasa “razvaljena” i veoma heterogena.

“Oni su takođe pod snažnim pritiskom kapitalističe i političke klase koje su u savezu, a s druge strane nemaju političku i partijsku artikulaciju, jer kod nas nijedna partija, koliko ja znam, ne artikuliše ono što je autentični radnički položaj”, kaže Jovanović.

Na pitanje da li je savez studenata i radnika moguć i na koji način, naš sagovonik tvrdi da im je teško da se nađu sa iste strane zbog svojih različitih pozicija.

“Studenti nisu u onoj meri egzistencijalno ucenjeni i ugroženi kao radnici. Radnik mora da vodi računa o porodici, o bolesnoj porodici, deci i tako dalje. Studenti su tu mnogo slobodniji, i zato je nastup studenata iznutra solidaran što poredstavlja jednu jaku snagu, dok radnici nisu”, pojašnjava Jovanović i dodaje da iako je društveni položaj radnika i studenata istovetan, on ne proizvodi isto razumevanje sopstvenog položaja.

On ističe da studenti pripadaju najobrazovanijem sloju u društvu.

“Mladi su puni energije, i koliko vidim vrlo racionalni jer su naučeni da metodski i teorijski misle, a pogledajte sa druge strane koliko je radnika sposobno da artikuliše svoj položaj na jedan takav način”, ukazuje Jovanović.

Još jedna razlika je, tvrdi naš sagovornik i to što su studenti potpuno suvereni, iako o svom suverenitetu i ne brinu, dok je radništvo desuverenizovano, ono “nema intelektualni suverenitet”

Sa druge strane, on ističe da su radnici pod snažnim uticajem desnih ideja.

“Nema više nijedne radničke emancipatorske ideologije. Desnica nikad nije bila humanistička, ona je bila emotivna, ali nikada humanistička. Dajte mi jednog nacionalistu koji je pomogao konkretnom Srbinu, imenom i prezimenom kada se on nađe u životnoj nevolji”, ističe sagovornik Danasa.

On tvrdi da se levica uvek bavila konkretnim ljudima i konkretnim životima, ali da u trenutnoj situaciji ne vidi ništa što bi moglo da predstavlja radnički pokret.

Ističući problem nedostatak artiulacije radničkih ideja, on podseća i da su u međuratnom periodu stvaralačka inteligencija, odnosno intelektualci i umetnici, bila na strani radnika.

“Pokažite mi sada tu stvaralačku inteligenciju koja će zastupati humanizam prema onima koji i danas reprodukuju društveni život, koji stvaraju svojim rukama taj društveni život”, kaže naš sagovornik i dodaje da danas nema inetligencije koja će ozbiljno razmatrati radničku situaciju.

Jovanović ukazuje i na simboliku studentskih protesta i veličanje srpskih istorijskih ličnosti poput vojvode Stepe i vojvode Mišića.

“Nemam ništa protiv toga, ali se potpuno zanemaruje i odbacuje možda i značajnija uloga Koče Popovića. Niko ne može da kaže da Popović i njegov pokret nisu bili patriotski. To vam je opet taj udar desne ideologije. Političko kapitalistička klasa je nametnula svoju ideologiju celokupnom društvu”, tvrdi sagovornik Danasa i dodaje da radnici nemaju šanse ako se ne pominje Koča Popović.

Štrajk je najbezbolniji način da se dođe do ispunjenja zahteva

Miran Pogačar, odbornik pokreta „Bravo!“ u Skupštini Novog Sada, kaže za Danas da su organizovane grupe građana, koje kroz štrajkove i obustave rada mogu pomoći u ispunjenju studentskih zahteva, ključne društvene snage.

On ocenjuje da je upravo to najbezbolniji način da se dođe do ispunjenja zahteva studenata u blokadi.

Pogačar navodi da će poštari, kao deo javnog sektora, najverovatnije sledeći stupiti u štrajk. On podseća da je u Novom Sadu već bilo obustave rada jednog dela radnika Pošte, i ističe da se nada da će se ta ideja proširiti i na ostale gradove u Srbiji.

“Radnici RTS-a i RTV-a, isto kao deo javnog sektora, mogli bi pojačati svoje delovanje kroz različite oblike obustava, i time prinuditi uprave da objektivno izveštavaju”, kaže naš sagovornik.

Navodi još da, ukoliko bi stali vrtići i jaslice, to bi moglo dovesti do toga da se i roditelji u još većem broju priključe obustavi rada, i dodaje da bi i ugostiteljski sektor mogao da uzme učešće u nekom obliku, podsećajući usput na 24. januar, kada su mnogi ugostitelji na jedan dan obustavili rad u okviru jednodnevnog generalnog štrajka.

“Možda najvažniju ulogu ima Kolubara – njihov prekid rada imao bi ogroman uticaj. Na njih se vrši veliki pritisak, i kada su izašli na 15 minuta to je bilo zaista hrabro”, kaže i dodaje da bi možda bilo vreme da radnici Kolubare preduzmu sledeći korak.

Pogačar ocenjuje da opozicioni građanski protesti u različitim mestima, poput Novog Sada, pokazuju da blokada institucija i skupština, može biti efikasan način borbe protiv vlasti i do ispunjenja zahteva.

“To su sve ozbiljni faktori koji mogu dodatno da ‘napumpaju’ pritisak, kako bi vlast ekspresno ispunila zahteve”, zaključuje.

Radnici i studenti kroz istoriju

Đokica Jovanović pak podseća i da je savez radništva i mladih učinio je Jugoslavija postane četvrta sila na svetu.

“Mi danas uzimamo za nultu godinu 1987. koja je bila krizna. Mi za 30 godina tranzicije nismo uspeli da dobacimo do ‘87, a ovakvim tempom nećemo ni dobaciti dotle”, tvrdi naš sagovornik.

Govoreći o ulozi randništva i inteligencije u izgradnji društva Jovanović podseća da je već 1948. i 1949. godine bilo ponovo izgrađeno sve što je postojalo 1937. i 1938. a što je razoreno ratom.

“Problem je sto danas radnička klasa nema levu intelektualnu artikulaciju i ne samo kod nas, svetska levica se zaglavila u nekim ideologemima prvomajske parade, i govoru o radnicima na tim paradama u kojima ih nikad nije bilo, to su ideološki propagandne slike”; ističe on.

Zbog toga, on tvrdi da je potrebno ponuditi konkretnu utopiju, i dodaje da alternativa ne može biti ono što je bio juče.

“Radnička klasa nije vise istorijski subjekt. Jedini društveni subjekt koji trenutno imamo, to političke partije nisu sigurno, to su sada studenti, to je realni subjekt kojeg imamo”, zaključuje Đokica Jovanović.