MARTONOV: “Rusija je 2022. godine postala karikaturalni simbol zla”

Već u šest ili osam ujutro 24. februara 2022. mnoge stvari su bile kristalno jasne. Sunce je izlazilo iznad Moskve, koja je pokrenula protokol samouništenja, i osvetljavala stvari, ljude i događaje sa sigurnošću koja do sada nije viđena. Moje kolege novinari i univerzitetski profesori neće ništa promeniti u svojim idejama o dobru i zlu. To znači da nam ne ostaje dugo nego da radimo i živimo u svojoj zemlji, a da će se  vrlo birati između emigracije i zatvora. Rat će naneti beskrajnu štetu Rusiji, ali Ukrajinci će se odupreti. Dok su prve rakete padale po Kijevu, a helikopterske trupe se spremale da slete u Gostomel, pisao sam svojim kijevskim prijateljima: „Učinićemo sve“. Jedan od Kijevljana, novinar koji se vrlo brzo našao na frontu, mrzovoljno je odgovorio: “I mi, možete biti sigurni.”

Kao još slobodni ljudi krenuli smo da napravimo novinski broj 25. februara,  na dva jezika, ukrajinskom i ruskom: „Rusija bombarduje Ukrajinu“. Uradite ono što morate i biće ispravno, kako kaže jedan nobelovac. Drugog dana rata pišem sebi podsetnik: ne žali se, čuvaj razum koliko god je to moguće i zapamti da iako ćemo izgubiti državu, grad i posao koji volimo, to ne znači gotovo ništa u poređenju sa onim što se sada dešava sa Ukrajinom.

Čak je i u stripu obično sve komplikovanije, ali kod nas su puštali najjednostavniji horor film. Diktator opterećen beskrajnom moći, odsečen od naroda i stvarnog života, naređuje da se u susednoj državi počne ubijanje bez razloga, a osim nekoliko desetina hiljada ljudi koji su izašli na ulice da mu kažu „ne“, nije postojao niko ko bi to pokušao zaustaviti . Društvo smrdi na strah, na fakultetima, u školama i kancelarijama, ljudi uče da ćute i okreću glavu.

Vladimir Putin bi mogao da uđe u istoriju kao poslednji vladar zemlje koja se zove Rusija.
Teško je zamisliti kako će naša domovina moći da se oporavi od katastrofe koju je on pokrenuo u čast svog sedamdesetog rođendana.
Neron sa svojim vatrama je naspram njega beba: nije imao moderne tehnologije, od krstarećih projektila do propagande.

Evo nepotpune liste kako su ruske vlasti ove godine nanele štetu svom narodu.

Rusko obrazovanje je uništeno: vodeći naučnici su napustili zemlju, međunarodna akademska razmena je zaustavljena, vodeće kompanije ruskog obrazovanja, kao što je Viša ekonomska škola, integrišu se u LPR.

Nakon smrtonosnog koronavirusa, čiji je broj žrtava (tzv. višak mortaliteta) dostigao milion ljudi, demografiji je zadat drugi ciljani udarac: desetine hiljada mladića bježe iz zemlje ili ginu na frontu .

Mnoge medicinske usluge postaju nedostupne zbog nedostatka specijalista (koji takođe odlaze iz zemlje) ili problema sa nabavkom savremene opreme i lijekova.

Biznismeni ruskog porekla, uključujući i autore najuspješnijih IT kompanija, odriču se ruskog državljanstva i dele imovinu, a ono što se ne može sačuvati prepuštaju lokalnom menadžmentu. Stotine stranih kompanija, čija su roba i usluge učinile život Rusima boljim, napustilo je Rusiju

Ruski mediji su gotovi (pošto ovaj tekst čitate preko VPN-a, to bi trebalo biti prilično uočljivo).

Pravni sistem ne funkcioniše u principu: kada je poslednje Memorijalno suđenje održano u aprilu, uhvatio sam sebe kako mislim da nije jasno zašto su sve te formalnosti potrebne, ako se neko pitanje u Kremlju već rešava uz pomoć raketnih udara.

Ruski sport nikad nije poznavao teža vremena. Ruski fudbalski savez se oprašta od UEFA-e i odlazi u Azijski savez, ali Ruse tamo niko posebno ne čeka.

Ruska kultura, za čije očuvanje su ruske vlasti toliko zabrinute, ukida se upravo u Rusiji: zbog progona dela „stranih agenata“, tema zabranjenih za umetnike, optužbi za pacifizam (da, borba za mir sada je kažnjivo).

Siguran sam da će “specijalna vojna operacija” ući u istoriju kao primjer radikalne nesposobnosti, a teško će se naći primjer druge takve gluposti, barem u događajima posljednjih decenija.

I zagarantovana nam je večna mržnja naših suseda, evropskog naroda koji broji 40 miliona ljudi. Nisam siguran da će moji prijatelji u Kijevu sada hteti da razgovaraju sa mnom. Uostalom, kada sam obećao da ću učiniti sve što mogu, i dalje sam vjerovao da možemo zaustaviti ubice.

Tokom decembra sam na društvenim mrežama pitao čitaoce šta im daje nadu ove godine, šta im omogućava da ne odustanu. Lista odgovora je bila prilično očekivana.

• Ljudi su ponosni na herojski otpor ukrajinskog naroda.

• Činjenica da, suočena sa strašnim neprijateljem, Ukrajina ima pouzdane saveznike.

• Način na koji su radili i rade volonteri koji pomažu izbjeglicama.

• Činjenica da se nezavisni mediji nisu ugasili, a da je Memorijal  zajedno sa aktivistima za ljudska prava iz Ukrajine i Bjelorusije dobio Nobelovu nagradu za mir.

• Činjenica da čak ni krstareće rakete, hladnoća i mrak nisu mogli da slome duh ukrajinskog naroda.

Sledeća godina, da se razumemo, bit će teža od 2022. Putin će pokušati da za sobom u pakao uvuče Ukrajinu, Rusiju i, ako je moguće, čitavo čovečanstvo.

Ali izmaknimo se iz nacionalnog očaja dalje, u veliki svet. Tamo, gde svako od nas, koliko god može, može doprineti otporu ratu.

*radni prevod, objava i bold Forum za Bezbednost i Demokratiju