Konak kneza Miloša čuva sećanje na sticanje državnosti – Kultura

Konak kneza Miloša, kao i ceo Topčiderski park, postao je pomalo zaboravljena lokacija u Beogradu, posebno od kada je bulevar Patrijarha Pavla u višegodišnjoj rekonstrukciji.

Reporterka Danasa imala je zamisao da obiđe konak i sazna nešto više o njemu, kao i o njegovom osnivaču, ali kako je saznala iz Istorijskog muzeja Srbije, pod čijem je okriljem i ova ustanova, konak se rekonstruiše i biće otvoren tek od aprila.

Ipak, i pored toga što trenutno nije formalno otvoren za javnost, kustos Boris Marković rado je prihvatio da za naše novine ispriča nešto više o istorijskom periodu u kome je konak nastao i bio važan deo tadašnje mlade srpske države.

Počeci njegove izgradnje vezuju se za vreme prve vladavine Miloša Obrenovića, tačnije za 1831. godinu, a trebalo bi se setiti da je samo godinu dana pre toga Srbija postala autonomna kneževina.

Ipak, iako je polako počela da se probija na političkoj i istorijskoj mapi Evrope, kneževina Srbija još uvek u svom sastavu nije imala Beograd.

To nije sprečavalo Miloša Obrenovića da započne izgradnju svog novog dvora, ispričao nam je Boris dodajući da je tim činom Miloš želeo da pokaže Turcima da i on polaže pravo na Beograd.

Prvih godina od izgradnje konak je imao funkciju letnje rezidencije, a sam Miloš nije stalno boravio u njemu.

„Miloš se tokom svoje prve vladavine selio. Sam Vuk Karadžić mu je zamerao što je večito svoju vladu po potrebi selio od Požarevca do Kragujevca“, podseća kustos konaka.

Konak nastaje kao spoj evropskog i orijentalnog stila.

Evropski stil se ogleda u pravougaonim prozorima, koji ga krase, dok se orijentalni stil može uočiti kroz enterijer.

Na izgradnji konaka upravnik je bio Hadži Nikola Živković, dok su Janja Mihajlović i Nikola Đorđević radili na samoj izgradnji.

Marković je napomenuo da su konak i Topčiderski park oko njega za vreme prve vladavine Miloša Obrenovića bili jedna celina koja je predstavljala veliki ograđeni prostor u koji je spadao veliki deo Košutnjaka, tada lovište.

Kada se zakorači u samu zgradu prva stvar na koju nam je Boris skrenuo pažnju je da su selamluk i haremluk koji su u većini kuća tog vremena bili odvojeni u konaku zajedno.

Konak se sastoji iz dva nivoa – donjeg i gornjeg.

Donji nivo je bio vezan za poslugu, dok je gornji nivo u kom je sam knez provodio vreme imao nekoliko prostorija.

Posebno su se isticale sobe na severnoj strani konaka u kojima je boravio sam Miloš.

Zanimljivo je napomenuti i to da je knez imao posebnu prostoriju koja je bila pod ključem bogatu umetničkim delima koja je sam Miloš kupovao u Austriji.

U sobi su se tada mogli videti radovi Srba koji su stvarali u Habzburškoj monarhiji.

Na pitanje šta se desilo sa tim slikama, kustos nam je rekao da ni dan danas nije otkriveno gde su.

„Slike, nameštaj, kao i mnogi drugi predmeti iz konaka su nestajali. Kada je došlo do dinastičke smene 1903. godine, konak je dobio funkciju policijske postaje, a mnogim umetničkim delima se gubi svaki trag“, objašnjava nam Boris.

Uvidom u dokumenta, dodaje, saznali su da je ondašnji Narodni muzej odbio da čuva te eksponate uz objašnjenje da nema mesta za njih.

Važan deo kneževog apartmana je i takozvana molitvena soba koja je bila okrenuta ka crkvi Svetog Petra i Pavla, izgrađena u isto vreme kad i sam konak.

Molitvena soba je šareno dekorisana i imala je ikonu Svetog Nikole, slave dinastije Obrenović.

Za crkvu Svetog Petra i Pavla vezuje se interesantna anegdota koju smo saznali od kustosa upitavši ga da nam ispriča nešto o Miloševom učešću u Prvom srpskom ustanku.

Miloš je tih godina bio vojvoda u Užičkom kraju vodeći borbe na teritoriji zapadne Srbije.

Istorija ga tokom tog perioda pamti kao opoziciju samom Karađorđu.

Naime, Miloš je bio protiv Karađorđeve taktike tokom poslednje godine ustanka, a postoji i priča da je ustanički logor bio na mestu koji je bio nedaleko od kasnijeg Topčiderskog parka.

Sam knez je već tada znao da će, ukoliko mu Karađorđe poštedi život, tu podići crkvu.

Tokom svog postojanja konak se arhitektonski nije promenio, a jedna od promena vezuje se za enterijer.

To je uvođenje kaljave peći koja je ugrađena za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića.

Kada je Miloš Obrenović krajem 1838. godine izgubio vlast, prepustivši je ustavobraniteljima i konak je dobio novu namenu.

Nova vlast donosi promene.

Najvažnija je ta što prostor oko konaka postaje javno dobro dok knez Aleksandar Karađorđević konak takođe koristi kao letnju rezidenciju.

Sam Topčiderski park počinje da dobija oblik kakav danas poznajemo.

Atanasije Nikolić, koji se bavio uređenjem parka, imao je zamisao da to učini po uzoru na engleske parkove tog doba.

U tom periodu, park počinje da dobija nove sadnice, kao i skulpture poput „Žetelice“.

On postaje dostupan građanstvu i jedno je od omiljenih mesta mnogih Beograđana tog vremena.

Po povratku Miloša Obrenovića u Srbiju konak postaje njegova stalna rezidencija, a knez će u njemu provesti i svoje poslednje dane.

Nakon smrti Miloša Obrenovića i dolaska njegovog sina Mihaila Obrenovića na čelo kneževine pojavila se zamisao da se Topčiderski konak pretvori u jednu vrstu locus memoria, mesta gde će se održavati kult osnivača dinastije.

Ova ideja je potekla od samog Mihaila, a svake godine vladari iz dinastije Obrenović dolazili bi u konak sa mitropolitom da bi se poklonili mestu na kom je utemeljitelj dinastije umro.

Smenom dinastija (1903) konak dobija potpuno drugu funkciju.

Od rezidencije postaje policijska postaja, a od 1920. godine postaje Muzej lova i šumarstva.

Muzej Prvog ustanka postao je 1954, a od 1963. godine, pa sve do danas je u sastavu Istorijskog muzeja Srbije, čuvajući sećanje na period od Kočine krajne, Prvog ustanka, vladavine kneza Miloša, pa sve do Majskog prevrata i smene dinastija.

Posetioci će od aprila moći da obiđu konak koji sada u fokus stavlja političku istoriju.

U donjem delu moći će da saznaju o ustancima i borbi za uspostavljanje autonomne kneževine, dok je drugi deo vezan za samu vladavinu kneza Miloša i dinastije Obrenović.

Pored priče o borbi za oslobođenje, posetioci mogu saznati nešto više i o prvom ustavu – Sretenjskom ustavu.

U prostoriji koja je nekada imala naziv odžaklija i koja je služila za grejanje konaka smeštena je kopija ustava sa portretima Dimitrija Davidovića i kneza Aleksandra Karađorđevića.

Kroz razgovor o konaku dotakli smo se i same ličnosti kneza Miloša za čiji se način vladavine može reći da je bio autokratksi, gotovo despotski, ali je istovremeno, baš poput pomenutog sretenjskog ustava, predstavljala i prve naznake moderne srpske države.

„Miloš jeste autokrata, preke naravi, ali nikako se ne može reći da on nikoga nije slušao. Dok je konak bio u izgradnji Miloš je slušao ljude koji su bili stručni u toj oblasti“, navodi kustos Marković.

Milošev način vladavine se može uporediti sa vladavinama turskih paša, nadovezuje se on, jer Miloš je čovek koji je politički stasavao u takvom okruženju.

Knez je bio i jedan od najbogatijih ljudi svog doba, a zahvaljujući bogatstvu koje je posedovao uspeo je da Srbiji obezbedi određene političke ustupke.

Naime, njegovi dužnici su bili i neki pripadnici turske Porte koji su se s vremena na vreme zaduživali kod kneza.

Ukoliko nisu mogli da mu vrate novac sa kamatom sa kamatom oni su Milošu činili različite političke ustupke.

Iako je Sretenjski ustav donet kao najviši akt tadašnje kneževine Srbije, Milošu to nije bilo važno.

Njegova vladavina i način na koji se ophodio prema narodu je bio više nego despotski.

Miloš je zadržao taj osmanski princip vladavine.

„On je mogao naterati ljude da kuluče, a za vreme njegove vladavine državna i privatna kasa su bile izjednačene“, slikovito objašnjava kustos.

Nove akvizicije Istorijskog muzeja Srbije

FoNet je pre nekoliko dana objavio vest da će Istorijski muzej Srbije povodom obeležavanja Dana državnosti izložiće nove akvizicije, predmete koji su pripadali članovima srpske dinastije Obrenović.

Nove akvizicije su tokom prošle godine za kolekcije Istorijskog muzeja otkupili Republika Srbija i Ministarstvo kulture na aukcijama u inostranstvu, u okviru napora da se u Srbiju vrate dragoceni predmeti nacionalnog kulturnog nasleđa koji su rasuti širom sveta, sticajem različitih istorijskih okolnosti.

Posetioci će imati priliku da po prvi put vide značajne predmete – štap sa binoklom u dršci, izrađen početkom XX veka, na kome su istaknuti grb porodice Obrenović i dinastički moto „Tempus et meum ius“ – „Vreme i moje pravo“.

Biće izložen i kristalni karaf sa pozlatom, izrađen u Beču oko 1830. godine, koji je kao deo staklenog servisa zanatske radionice poznatog bečkog staklara i dvorskog liferanta Ludviga Lobmejera pripadao dvoru kralja Milana.

Autorka je polaznica Danasove škole novinarstva.

Projekat „Danasova škola novinarstva je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. 

​Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.