Hitnim usvajanjem zakona o podzemnoj železnici prekršeni zakonski propisi Srbije

Beogradski metro – šest milijardi evra bez ijedne javne nabavke

Iako se Predlog zakona o metrou i gradskoj železnici bavi uglavnom tehničkim pitanjima, iz akta koji je upućen pre par dana u skupštinsku proceduru jasno je da javnih nabavki u tom ogromnom poslu izgradnje neće biti, kao i da je otvorena mogućnost da osnivač nekom drugom pravnom subjektu poveri organizaciju rada tog vida prevoza putnika.

Najveći deo teksta predloženog zakona posvećen je pitanjima infrastrukture, funkcijama infrastrukturnih podsistema, bezbednosnog pojasa, procedura u slučaju nesreća i raznim dozvolama.

Najviše podataka zapravo se dobija iz obrazloženja u kome se navodi, između ostalog i da izgradnja metroa u Beogradu ima za cilj smanjenje gužvi u saobraćaju, ubrzani „razvoj delova grada sa potencijalom za izgradnju velikog broja stambenih i poslovnih jedinica“, kao i da to „u najvećoj meri može da utiče na uzdizanje Grada Beograda na nivo visokog ranga među metropolitenskim gradovima i prestonicama centralne, istočne i jugoistočne Evrope“.

Iz obrazloženja se vidi da je procenjena vrednost projekta oko šest milijardi evra, a tvrdi se i da svaki uloženi dinar, uključujući i kapitalne troškove, donosi akumulaciju od 1,3 do 2,8 dinara čime se ostvaruje šira ekonomska korist. Takođe u obrazloženju, date su i trase dve planirane linije – prva će povezivati Železnik i Mirijevo a druga Mirijevo i Zemun.

Milan Kovačević, ekonomista i konsultant za investicije, kaže za Danas da je nepoštovanje zakona već postala praksa naših vlasti koje smatraju da ih oni ne obavezuju i da uvek imaju mogućnost sve da regulišu posebnim zakonima.

– To je šteta, jer iz toga proizilazi izostanak konkurencije i mogućnosti da se neko uključi pod povoljnijim uslovima a ostaje i mnogo više prostora za korupciju. Ako neko dobije posao bez ikakve konkurencije, onda to otvara prostor i da deo zarade sa nekim podeli. Što se tiče mogućnosti da neko drugi upravlja metroom, prerano je da se takva odredba nađe u zakonu jer se njome zadire u organizaciju prevoza koja se ne bi smela na taj način regulisati. U većini zemalja metro je zasebno preduzeće koje ima infrastrukturu, vozila i prihode. To je i najbolji način. Međutim, ovde se očigledno htelo nastaviti sa dosadašnjom praksom beogradskog javnog prevoza, gde naplatu vrši posebna firma a i brojnim linijama ne vozi gradsko saobraćajno preduzeće. To je takođe prostor za korupciju, a istovremeno smanjuje mogućnost planiranja i najboljeg korišćenja resursa. Šteta što je to ušlo i u zakon o metrou – kaže Kovačević.

Prema rečima Nemanje Nenadića iz Transparentnosti Srbija, ovaj zakon nije predložen u skladu sa procedurom, što je vidljivo iz obrazloženja, jer očigledno nije sprovedena javna rasprava koja je na osnovu Zakona o javnoj upravi i Poslovnika Vlade obavezna za apsolutno svaki zakon.

– Moj glavni utisak je da se zakon radi kako bi se pravno pokrila pitanja koja su već dogovorena sa odabranim partnerima iz Kine i Francuske. To je njegova svrha, da nečemu već ugovorenom da pravni okvir, umesto da se stvari odvijaju obrnutim putem, da se prvo donese zakon i na osnovu njega zaključuju ugovori. Na to nam posebno ukazuje deo iz obrazloženja u kome predlagač kaže da je ovaj zakon potrebno što pre usvojiti kako bi se ubrzala realizacija projekta „i time bi Republika Srbija bila u situaciji da plaća manje naknade bankama na neiskorišćena sredstva iz kredita“. Drugim rečima, ministarstvo i Vlada nam ovde kažu da su se oni već dogovorili, ušli u posao pa sada treba hitno da se usvoji zakon kako posao ne bi trpeo štetu. To su, znači, glavni motivi – kaže Nenadić i dodaje da ni dosad nije bilo prepreka da Srbija uredi materiju metroa kad je već on, u nekom začetku, funkcionisao u Beogradu decenijama.