S vremena na vreme u javnosti se provlače naizgled pitke i prijemčive teze o blagodetima obnovljivih izvora energije i o relativno jednostavnom napuštanju uglja kao energenta.
Promoteri te „zelene transformacije“ po pravilu zanemaruju osnovne činjenice: u Srbiji godišnje može u proseku da računa na 1.250 sunčanih sati i 2.500 sati sa vetrom, a godina ima 8.760 sati. Odnosno, ne treba biti nikakav stručnjak za energetiku pa shvatiti da sve i da se sunce i vetar potpuno „razmimoilaze“ (a u praksi nije slučaj), Srbija može da pokrije svega 43 odsto vremena strujom iz vetra i sunca. Hidropotencijal je skoro u potpunosti iskorišćen, jedini iole značajniji kapaciteti se mogu napraviti na Drini, ali se tu javljaju problemi usled nerešenih brojnih pitanja unutar BiH.
Ključno pitanje, na koje promoteri zelene energije nemaju odgovor, je kako obezbediti snabdevanje Srbije preko zime, u danima bez vetra (a znamo da tada sunca skoro i da nema). Baterije za skladištenje struje nisu rešenje, one mogu da obezbede snabdevanje svega par sati (ukoliko se realizuje projekat preskupih solarnih elektrana snage 1GW sa 200 MW baterija, baterije koje su predviđene bi davale struju svega dva sata, što je više nego simbolično).
Druga mogućnost je obezbeđivanje struje iz reverzibilnih hidrocentrala. Trenutno Srbija ima samo jednu, RHE Bajina Bašta, snage oko 650 MW. U planu je da se izgradi i RHE Bistrica, koja bi takođe trebala da bude oko 650 MW.
Ni to neće rešiti pitanje snabdevanja strujom, pošto su zimske potrebe (kao ovih dana), preko 5.000 MW. Hidroelektrane mogu da daju nešto preko 2.000 MW (ukoliko nema velikih voda), ali samo u toku dela dana, jer bi inače veoma brzo ispraznile akumulacije.
Proizvodnja i potrošnja struje lako se može pratiti na sajtu Elekromreža Srbije. U hladnom februarskom danu, proizvodnja iz termoelektrana na ugalj dostiže skoro 3.500 MW, a oko 350 MW struje dobija se iz gasnih elektrana, što čak omogućava i određeni izvoz struje u situaciji kada je cela Evropa pritisnuta hladnim talasom pa su i cene struje jako visoke.
Nije teško zaključiti da za bilo kakvu energetsku sigurnost, Srbija mora da obezbedi oko 3.000 MW struje iz stabilnih izvora, nezavisnih od vetra i sunca.
Eventualno uvođenje gasnih elektrana podrazumeva ne samo izgradnju elektrana već i velikih skladišnih kapaciteta za gas. Gas kao energent je u ovom trenutku veoma skup; uostalom nije slučajno da su cene struje u Evropi za stanovništvo najveće upravo u državama koje su najviše usmerene na korišćenje obnovljivih izvora, a to su Nemačka i Danska. Obe države koriste upravo gas kako bi (delimično) pokrili potrošnju struje kada nemaju vetra, a inače, broj dana sa vetrom na Severnom moruje mnogo veći nego u Srbiji.
Svaka iole utemeljena analiza naših potreba za strujom pokazuje da se uglja ne možemo odreći sve dok ne izgradimo stabilne izvore struje od bar 3.000 MW. To može biti gas, koga nemamo i moramo da ga uvozimo ili nuklearna energija.
Obnovljivi izvori i reverzibilne elektrane mogu da smanje potrebe za strujom iz fosilnih goriva, ali ne mogu da obezbede energetsku sigurnost. Sve drugo je prazna priča.
Kolumnista Nove ekonomije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.