Emotivan oproštaj Zvonimira Bobana i dosad nepoznate priče

Samo je jedan čovek mogao da napiše nešto ovako: Tekst o Miroslavu Ćiri Blaževiću koji tera suze na oči

„Trener svih trenera“ Miroslav Ćiro Blažević preminuo je u 88. godini nakon duge borbe sa teškom bolesti.

O tome koliko je veliki trener bio, ali i o njegovom neizbrisivom tragu i harizmi pričaće se još dugo, a Zvonimir Boban je svoje misli stavio u tekst.

Boban je u emotivnom oproštaju od Blaževića otkrio neke nepoznate priče iz njihovog života, a mi prenosimo deo teksta, koji prenosi nova.rs.

„Fudbalesko prvenstvo Jugoslavije 87/88, kraj zimskih priprema. Kapitan Dinama Marko Mlinarić prodat je u Okser, a njegov zamenik Zvezdan Cvetković u Valdhof iz Manhajma. Svlačionica prvog tima FK Dinama…

„Mustafa sine, je li moguće da nećeš Dinamovu traku, je**te Boban, pa ti guraš dete pod kola! Munja sine, onda si ti kapiten!“ „Šefe, bolje je da bude Zvone, mi smo prestari, možda brzo odemo, on ostaje.“ „Šta je ovo?! Pa vi ste skroz pobenavili, marš na trening, budale jedne, pa nije ni počeo da igra, a da bude kapiten! Koji vam je k…., oćete u ludnicu da me oterate!“

Pet dana nakon tog ludog utorka pod maksimirskim jugom, u Prištini, u neku tmurnu i hladnu kasnozimsku nedelju prvi put sam navukao crveno-belo-plavu traku na naš voljeni, sveti i plavi dres! Uz Šefove reči koje mi odzvanjaju glavom dok moje misli lete gore s njim: „Sad se pokaži, frajeru. Čuj, kapiten, 18 godina i on kapiten!! Ajde, povedi ekipu da te vidimo, kapitenu Bobane!“ Prećutao sam.

Znao sam da taj mučni sarkazam dolazi od pritiska i straha. Plašio se da mi je rano, a ja traku odbio nisam. Na kraju krajeva, tešio sam se, da je hteo, okačio bi on nju na drugoga. Pa on je Šef, nismo mi…

Miroslav Ćiro Blažević – ŠEF, moj Trener, naš Trener – Trener svih trenera koji će, siguran sam, i od gore rešavati naše sudbine i naš fudbal, vinuo se Gospodu nakon jednog velikog života. Odletio je u sjaju svog talenta, u ljubavi njegovog naroda i u poštovanju njegovih igrača.

Ne znam da li je i kako je složeno nebo, znam samo da će Ćiro i gore biti Gazda, a šta bi drugo bio? Kako bi njegov sin Miro, koji ga je s rukom u ruci ispratio nebesima, znao reći: „… a znaš kakav je Tata!“ Sećam se kad sam to i prvi put čuo, 86. u Splitu, memorijalni turnir Marjan, Šef nas je stavio u sobu zajedno – svog sina i svog sutrašnjeg, nedozrelog kapitena.

Toliko toga smo proživeli zajedno Beli Šal i ja da bi i knjiga bila premala, kamoli jedna stranica novina koje je, kao i ja, toliko voleo. Šesnaest sam godina igrao kao fudbalski profesionalac, od toga mi je 15 bio trener, a ja 13 njegov kapiten. Kako god, verujem da će mu biti drago ako se spomenem nekih naših dogodovština koje, s obzirom na današnju sterilnost i banalnost u odnosima trener – igrač, deluju kao burni renesansni roman pun krvavog i pravog života. Pokušaću da ih razdelim u vreme koje nas je, eto, opet razdvojilo.

Lepo je i teško pisati o Ćiri. Lepo, iz milion razloga, teško – jer sve se čini malo i nebitno, baš banalno i prosto, nedovoljno za njega i za nas. Pa da ne zalutam u nebitne formulacije i pametovanje, a takvih će o Ćiri biti i previše, ja ću ga opisati doživljenim – kroz ono što smo bili, što jesmo i, ako je tako, po onom što ćemo valjda biti.

Slaven Bilić ga je nedavno objasnio na duhovit, ali i iznimno precizan način.

Kaže da smo mu verovali i kad smo znali da nas laže! Genijalna istina! Kaže i da nas je samo on mogao voditi – to smo puno puta čuli, ali Slaven to dočarava sjajnim jezikom, punim ljubavi i poštovanja – punim obožavanja. Tu se krije odgovor na sva pitanja o nama i o Njemu.

Kao da je ono vreme tu i sada, kao da se trag ni najmanje istrošio nije. I sve je isto svima, sve je jasno svima – On je Šef, mi smo njegovi Sinovi! Neupitno i zauvek.