Dve decenije uzaludnog ratovanja

Kad se prošlog petka američki predsednik Bajden sastao sa avganistanskim predsednikom Ašrafom Ganijem, obećavajući mu pritom da će Amerika nastaviti da podržava Avganistan kao što je to činila i ranije, ličilo je to na reprizu ranijeg susreta sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova i avganistanskog predsednika Nadžibulaha, kad mu je Gorbačov isto to obećao, ali uz povlačenje sovjetske vojske.

Samo nekoliko godina kasnije, 1994. Avganistanom su vladali talibani.

Svi se sada prisećaju ovih događaja, uoči konačnog povlačenja američke vojske iz Avganistana, najavljenog za 11. septembar, čime će se zatvoriti krug od 20 godina od napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i američke odluke da izvrši invaziju Avganistana.

Koincidencija je da je arhitekta ovog, pa i kasnijeg napada na Irak, američki ministra odbrane u to vreme, Donald Ramsfeld preminuo ovih dana.

I, čak i u trenucima kada se nacija opraštala od njega, javni nekrolozi čak i od onih koji bi trebalo da budu na njegovoj strani, opisivali su ga kao “najgoreg sekretara za odbranu u američkoj istoriji”.

“Ramsfeld je bio glavni zagovornik svake katastrofe u godinama nakon 11. septembra. Gde god je vlada Sjedinjenih Država razmišljala o pogrešnom zaokretu, Rumsfeld je bio tamo prvi sa svojim tvrdim osmehom – žmirkajući, rugajući se opreznosti, gurajući svoju zemlju sve dublje u rupu… Nedostajalo mu je hrabrosti da sumnja u sebe. Nedostajalo mu je mudrosti da se predomisli“, napisao je Džordž Paker u Atlantiku.

Negde u tim ocenama nalazi se i sagledavanje američke akcije u Avganistanu. Operacija Enduring Freedom počela je bombardovanjem 7. oktobra 2001, a 12 dana kasnije stigle su prve kopnene trupe.

Američkih vojnika u Avganistanu bilo je najviše 2011, čak 110 000, da bi se u januaru ove godine taj broj sveo na 2.500.

Dosad su SAD na rat u Avganistanu potrošile jedan trilion dolara u dodatnih 150 milijardi na obnovu i rekonstrukciju Avganistana, od čega je polovina otišla na snage bezbednosti.

Od početka rata Amerikanci su imali 2.300 poginulih i 20.660 ranjenih vojnika u akciji.

Kad smo razgovarali marta prošle godine, avganistanski predsednik Gani rekao je da je poginulo 45.000 pripadnika avganistanskih snaga bezbednosti otkad je on pre pet godina postao predsednik države.

Američki univerzitet Braun procenio je da su gubici među avganistanskom vojskom i policijom veći od 65.000 od početka rata.

Buduće držanje snaga bezbednosti sad je izvor najvećih strahova. Ono što je najalarmantnije je mogućnost raspada avganistanske vojske i obučenih vojnika koji se pridružuju različitim zaraćenim frakcijama.

Iako je Bajdenova administracija uveravala Ganija da će nastaviti američku finansijsku, političku i moralnu podršku, to možda neće uspeti da spasi Avganistan od pretećeg građanskog rata.

Moguće, beskrajnog rata bez pobednika.

Ašraf Gani po obrazovanju je antropolog.

Kako je rekao u našem razgovoru, ponosi se time da ne upotrebljava mobilni telefon i da nikad ne kasni na sastanke.

Pokušavao je da održava što češće i redovnije kontakte sa avganistanskom vojskom, koju je u toku prvog mandata posetio više od 40 puta.

On je činio sve da umoli Amerikance da ostanu što duže, ali sad će biti prepušten sam sebi.

U poslednjoj godini Trampovog mandata vođeni su u Kataru pregovori između talibana i avaganistanske vlade uz posredovanje iskusnog američkog diplomate, Halmajija Kalizadida.

Očekivalo se da će oni da urode plodom, ali nakon gubitka na izborima, američki predsednik Tramp je izgubio svaki entuzijazam za uspeh ovih pregovora.

Iako je Kalizadid ostao na mestu gde je i bio, pregovori vlade i talibana sasvim su stali.

Bajden je u međuvremenu pokušao lično da rasprši glasine da se povlačenje SAD iz Avganistana pretvara u beg.

„Krećemo se tačno po rasporedu, na mestu smo gde smo i očekivali da budemo“, rekao je predsednik SAD, ali je odbio da direktno odgovori na pitanje da li vladi Avganistana preti pad.

“Mi smo u ovom ratu 20 godina. Sreo sam se sa rukovodstvom Avganistana ovde, u Beloj kući, u Ovalnoj sobi. Verujem da imaju potencijal da održe vladu”, rekao je Bajden.

Priznao je, međutim, da će morati da vode „još pregovora“ sa talibanima.

Pravac razvoja je sumoran.

Talibani polako osvajaju region za regionom, a neizvesnost koju to nosi, širi se u zemlji, ali i u regionu. Izgledi za većinu Avganistanaca koji ne zagovaraju ekstremne verske poglede i feudalne dogme nisu nimalo ohrabrujući.

Civilne žrtve porasle su za 29 odsto u periodu od januara do marta, u poređenju sa prošlom godinom.

Vladini podaci zabeležili su 4.375 smrtnih slučajeva povezanih s terorizmom prošlog meseca, u odnosu na 1.645 u aprilu.

Izgledi za nove podele sve su veći. Etničke grupe koje su činile Severnu alijansu u građanskom ratu 1990-ih protive se novom talibanskom preuzimanju zemlje.

Ahmad Masoud, sin lava iz Panjšira, Ahmada Šah Masuda, koga su talibani ubili dva dana pre napada 11. septembra 2001, kaže da su mudžahedini spremni za borbu.

Eskalacija nasilja u Avganistanu mogla bi destabilizovati region, povećati glad i raseljavanje postojećim problemima sa kovidom 19, suše i klimatskih promena, što bi stvorilo novi talas izbeglica i uništiti ono što je stvoreno u izgradnji avganistanskog društva u prethodnih 20 godina.

To je sada realna perspektiva. Dok Amerikanci odlaze, talibanske jedinice nadiru, svakodnevno zauzimajući nove teritorije.

Šef Vrhovnog saveta za nacionalno pomirenje koji su formirale vlasti, Abdula Abdula, izjavio je da pregovori vlade iz Kabula i talibana ne daju rezultate.

Šire se glasine o navodno očekivanom prodoru talibana u Iran, ali verovatnije je da se mogu očekivati izazovi za zemlje Organizacije koletivnog ugovora o bezbednosti.

Vojne jedinice već prelaze talibanima ili beže iz zemlje, ostavljaju opremu, a situacija vrlo brzo može dramatično da se promeni. Koliko dugo u tim uslovima može da izdrži avganistanska vlada?

Prema analizama američkih obaveštajnih službi, režim predsednika Ašrafa Ganija mogao bi da izgubi kontrolu nad zemljom u roku od šest meseci.

Talibani su već zauzeli niz ključnih područja u ovom regionu i stigli do granice sa Tadžikistanom i Uzbekistanom.

Strah da bi Avganistan mogao ponovo postati regionalno terorističko središte dele Rusija, Kina i Indija.

Regionalne i šire brige uključuju kalkulaciju o snazi eventualne simbioze avganistanskog heroina i buduće prosvećene islamističke vlade Avganistana.

Ovde bi Moskva mogla da se raziđe s Kinom, koja ima svoje interese u regionu i koja će, kao i pre više decenija, destabilizovati situaciju. Može se očekivati i značajan porast turskog uticaja.

Moskva pažljivo posmatra promene koje se dešavaju u Avganistanu.

Sekretar Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev razgovarao je nedavno sa savetnikom avganistanskog predsednika za nacionalnu bezbednost Hamdulahom Mohibom.

Tema razgovora bila je situacija u zemlji u pozadini povlačenja zapadnih trupa. Posebnu rusku zabrinutost izaziva to što su SAD zatražile od Tadžikistana, Kazahstana i Uzbekistana da na njihovoj teritoriji privremeno smeste oko devet hiljada avganistanskih državljana – to su ljudi koji su aktivno pomagali Amerikancima i koji se sada plaše osvete talibana.

Štaviše, Vašington razgovara o mogućnosti izvođenja obaveštajnih operacija sa teritorija Tadžikistana i Uzbekistana, a zemlje već pregovaraju o detaljima odgovarajućeg sporazuma, tvrdi agencija Blumberg.

Ruske stručnjake ovo uznemirava pošto su Tadžikistan i Kazahstan zajedno sa Rusijom članice Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

„Rusija i zemlje ODKB nedvosmisleno su odlučile da na njihovoj teritoriji ne sme biti ništa američko: ni baze, ni privremene stanice, ni aerodromi za bespilotne izviđačke letelice“, podseća ruski stručnjak za Centralnu Aziju, Aleksej Leonkov.

„Moskva će morati vrlo dobro da sarađuje sa svojim centralnoazijskim partnerima ako Vašington želi da sprovede ovu ideju“, dodaje Leonkov.

Uzbekistansko Ministarstvo spoljnih poslova nije ni potvrdilo, niti odbacilo ove navode, dok je tadžikistanski ministar spoljnih poslova Sirojidin Muhridin otišao u posetu Vašingtonu.

Kako je TASS izvestio, diplomate su razgovarale o situaciji u Avganistanu – i zaista je pomenut rad specijalnih službi, što indirektno potvrđuje reči Blumbergovih izvora.

Ovaj potez biće nedvosmislen signal za trenutne snage bezbednosti u Avganistanu da polože oružje.

„Sa stanovišta američkih birokrata, ova odluka izgleda elegantno, ali ono što će se na kraju dogoditi predstavljaće glavobolju za Moskvu“, rekao je ruski stručnjak za SAD Dmitrij Drobnicki.

On smatra da se talibani „nikad neće preseliti na teritoriju Uzbekistana ili Tadžikistana, jer ih vlast zanima samo u Avganistanu“.

On sumnja da je za SAD ofanziva talibana samo izgovor za povratak u Centralnu Aziju, gde žele da učvrste svoju dominaciju.

Američki odlazak daje prazan prostor koji će popuniti najspremnija i najjača politička snaga.

Vladina armija i talibani jedini su pretendenti.

Ukoliko ne postignu sporazum koji će uključiti talibane u vladu, verovatan je njihov sukob, što će nekadašnju Švajcarsku Centralne Azije ponovo pretvoriti u poprište krvavih sukoba.