Bitno je da znamo šta nećemo: Srpska opozicija i studentski protesti iz ugla narodnog poslanika – Lični stavovi

U procesu zalečenja i ozdravljenja našeg srpskog društva neophodno je, za početak, razdvojiti uzrok(e) od posledičnih stanja. Aktuelna vlast, nudeći dijalog, uporno i perfidno nameće raspravu o posledičnim stanjima (npr. o prekidu nastave), bežeći od suštinskih problema, odnosno uzroka i izvorišta širokog društvenog nezadovoljstva – sveprisutnog neznanja, bahatosti, nekompetentnosti i korumpiranosti onih koji donose odluke i realizuju npr. značajne infrastrukturne projekte.

Manipulativnim zamenama teza, vlast pokušava da krivicu i odgovornost za blokadu nastave i ulica, kao posledičnog stanja, prebaci na studente, njihove roditelje, profesore, dekane i rektore. Širokoprisutno blaćenje ljudi od integriteta i časti, slobodnomislećih i umnih ljudi iz ProGlasa ili rektora Beogradskog univerziteta, poprima neslućene i monstruozne razmere.

A rešenje svih dubinskih i izvedenih problema je u rukama vlasti i krajnje je jednostavno i praktično ostvarljivo. Naime, studenti, a i šira zdravomisleća javnost, traže samo kompletnu istinu i odgovornost nadležnih instutucija i pojedinaca. Ono što je u normalnim zemljama ustaljena i usađena praksa političkog delovanja, usvojena svest o kolektivnom dobru, talasi kreativnog stručnog i moralnog nemira, za vladajući etablišment u Srbiji to je „borba za vlast bez izbora“ prokažene opozicije.

To, naravno, niko iz (prave) opozicije nije ni tražio, niti očekuje. Međutim, nevolja za aktuelnu vlast je u tome, što bi tražene istine, verovatno, dovele nezavisno tužilaštvo do nečijih „vrata“, odnosno glavnih aktera pogubnog rukovođenja državom. Pri tome, pad nadstrešnice na Železničkoj stanici „Novi Sad“ je, između ostalog, samo paradigma vremena i sistema u kome živimo, u kome caruju neznanje i korumpiranost.

Da bi skrenula pažnju sa pravih problema, aktuelna vlast uporno izmišlja ili kreira/generiše probleme koje zatim nevoljno ili neuspešno „rešava“ optužujući unutrašnje ili spoljašne faktore, „izdajice“, „kreatore obojene revolucije“, „neprijatelje Srbije“, „separatiste“, nevladine organizacije itd. Nikako da pogledaju u svoje dvorište. Zato je tekuće teatralno privođenje optuženih za korupciju (npr. medicinske sestre, potrošenog direktora, lokalnog kabadahije itd), daleko od epicentra krivičnih dela i suštinskih problema.

Autoritarnost i autizam aktuelne vlasti su, neočekivano, razbili u paramparčad neposlušni i misleći studenti. U Kragujevcu se nedvosmisleno desio narod – brojan, oslobođen straha, duhovit, energičan, kreativan, pozitivan, spreman da istraje u svojih zahtevima, buntovan u svojem nepristajanju na neistine koje mu se plasiraju godinama. Potvrdila se stara istina da svako od nas ima potencijal pobednika i gubitnika, a da u interakciji sa ostalim ljudima mi te potencijale pojačavamo ili umanjujemo. Privilegovan, uživao sam u svakom trenutka druženja sa pobednicima – studentima i građanima, najboljim delom Srbije.

Posle svega, nameće se jedno razumno pitanje za opoziciju: šta i kako dalje? Pri tome, začuđujuća je „zaboravnost“ kritičara opozicije, sa svih strana, a to je da su članovi opozicije pokrenuli proteste i prvi dobili batine i teške fizičke povrede i da su svojom brojnošću i aktivizmom, bez nametanja i samopromocije, značajno (pozitivno) doprineli moralnoj revoluciji studenata. Pokušaj vlasti da diskredituje i marginalizuje opoziciju je očekivan/predvidljiv, ali mi je neprihvatljiva kritika salonskih buntovnika i „heroja“ propuštenih prilika.

U ovom pretprolećnom buđenju, bitno je da znamo šta nećemo, još bitnije šta hoćemo, a najteži deo je da realno sagledamo šta možemo. Jačeg protivnika, majstora populizma, laži i manipulacija, opozicija nije imala u istoriji srpskog parlamentarizma od pre 35 godina. Problem dodatno usložnjava i činjenica da značajan broj građana, možda i jedna trećina, prihvata pasivnu poziciju samounižavanja i bavljenje isključivo sopstvenim životom, verujući da je besmisleno upuštati se u neku vrstu građanske borbe u ovom zarobljenom društvu i da „politika nije za poštenog čoveka“.

Na primer, zašto većina profesora-lekara ćuti na ostrašćenu politizaciju zdravstva, na besposledičnu bahatost i nekompetentnost ljudi koji odlučuju o našim životima, tiraniju mediokriteta, jednoumlje, na koloplet političkih marifetluka, na evidentne neistine iznete sa najvišeg mesta u hijerarhiji vlasti? Zašto lekari ćute na izjave burlesknih falsifikatora realnosti, na epidemiju pogrešnih odluka u zdravstvu koje se (uspešno) maskiraju pompeznim marketinškim aktivnostima ili na farsično ozakonjenje korupcije?

U srednjem veku alhemičari su tražili univerzalni lek (panacea) za sve bolesti onoga vremena i, naravno, bili su neuspešni. Za naše, aktuelne „bolesti“ nerazumno je tražiti kroz nečije tuđe znanje i iskustvo, spasonosni univezalni „lek“, jer nema naroda na ovoj planeti koji je dva puta, u razmaku od samo jedne decenije, napravio identične, katastrofalne i sudbinske greške.

Nekritički nacionalizam, bogat predrasudama i stereotipovima, kao vladajuća ideologija u pokušaju, traganje za identitetom poslednjih trideset godina, je duboko nehuman, iracionalan, anahron i amoralan, ali i široko prihvaćen. Nažalost, za većinu (zavedenog) naroda je neupitna realnost da živimo u sveprisutnoj demokratiji, u kojoj se sve može, hoće i nudi, ne shvatajući da je to, već viđena, radikalska iluzija, fantazmagorija i zamena humanizma milosrđem.

U ovom kritičnom društveno-političkom trenutku, na vododelnici, želim i očekujem još aktivniju, funkcionalno povezanu i potpuno usaglašenu opoziciju. Budimo iskreni, samo istinom i hrabrošću nijedna politička borba nije izvojevana.

Zalažem se za ustanovljenje, unutar opozicionog korpusa, koordinacionog tela i koordinatora sa jasnim mandatom, vremenom trajanja i obaveznom rotacijom. Ovome treba da prethodi argumentovana rasprava, realno sagledavanje problema i mogućih kandidata uz visok stepen poverenja i saradljivosti. Priznali mi to ili ne, neophodna je hitna harmonizacija odnosa i sinhronizacija aktivnosti unutar (prave) opozicije. U suprotnom, bićemo samo deo neuspešne prošlosti.

Zalažem se da udružena opozicija izađe sa jedinstvenim stavom o neophodnosti formiranja privremene vlade (vlade svenarodnog jedinstva, vlade šireg društvenog poverenja) sa jasnom strukturom/sastavom, preciznim zadacima i oročenim vremenom trajanja. Glavni njen zadatak bio bi priprema poštenih i fer izbora sa ravnomernom i nepristrasnom medijskom zastupljenošću svih aktera.

Zalažem se da udružena opozicija izađe sa jasnim planom i programom oporavka i razvoja Republike Srbije na platformi pravih, bazičnih vrednosti. Polazna osnova za kreiranje/pisanje takvog dokumenta mogu biti postojeći, još neobjavljeni, predlozi svih resornih odbora partije Srbija centar (Srce).

Na kraju, suština opozicionog delovanja svodi se na bitnu činjenicu – da moć stvaranja mora biti neuporedivo jača od moći rušenja.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji i narodni poslanik partije Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.