Svi mačevi na polovini korica – približavamo li se razrešenju situacije u državi? – Lični stavovi

Da li su potpuno izgubili razum, ili su konačno sasvim ogolili svoju još potpuniju bezobzirnost? Najpre će biti da su nakon desetak godina divljanja, prvi put se suočivši sa nama predobro poznatim osećajem straha pred turobnim vizijama bliske budućnosti, izgubili sposobnost da prepoznaju granicu koja odvaja dve osnovne crte njihovih karaktera. Krovni nagon za ostvarivanjem dominacije ih, na koncu, goni da sve malobrojnijoj ciljanoj publici – neobaveštenima, potlačenima, traumatizovanima – nastavljaju da šalju programiranu poruku, znajući da se čak i ta publika otima kontroli. Možda spoznaja o imanentnom krahu načina života koji je samo pre par meseci delovao večno i neuništivo, pa onda tome posledična agresija kao jedini odgovor za koji su sposobni, odatle i potiču?

Upravo ljudi od kojih se tome nisu nadali ustaju, plaču, urlaju. Smatrali su da je to nemoguće, da ušuškani korporativni radnici ni po koju cenu, ni posle otkrića da čak ni oni nisu bezbedni u svojim kulama od slonovače, neće navući redarske prsluke i zauzeti čelo protestne kolone. Držali su da higijeničarka (ili ako baš hoćete žargonski, „tetkica“) nikada neće izaći ispred Prve beogradske da nasmejana pozdravlja stotine roditelja dece iz starogradskih škola dok tuda prolaze zaputivši se ka Rektoratu kako bi studentima koji ga blokiraju pružili podršku. Mislili su da adolescenti neće sredovečnim luzerima mahati sa gimnazijskih prozora, ti momci i devojke koji su do skoro znali da je ova država smejurija, da je takva zato što njom vladaju mentoli, ali takođe i da se od njih jedino može biti veći mentol ako trošite svoje dragoceno vreme na besmislene protestne delatnosti. Ko bi, zaista, mogao predvideti da će se privilegovani i uniženi, nastajući i nestajući, žmurači i oni koji odavno gledaju širom otvorenih očiju, ujediniti oko tako apstraktnih pojmova kao što su pravda ili istina? Nadali su se da ćemo se još jednom vratiti u svoje male živote, u odlaske na posao, u vodanja dece po treninzima i ostalim aktivnostima, u podatno čekanje starosti i smrti. Ovaj put nismo. I dalje smo na ulicama, kao nikad ranije (uzevši u obzir i zimske proteste 96/97) raspoloženi da ih izvrgavamo ruglu, što njihove poruke prevodi ka farsi, grand guignolu, slepstiku – izaberite koji god hoćete stilski pravac žanrovske prenaglašenosti.

Ipak, ako za sada nismo odustali, da li ćemo? Ima li ova mirna revolucija, nakon egzaltiranog, masovnog buđenja svesti o mogućem boljem svetu, bliskom a tako dalekom, svoj rok trajanja? Za svaki slučaj bi je valjalo i materijalizovati, ali kako?

U potpunoj tajnosti mogla bi se oformiti institucionalna, zakonska vertikala sastavljena od tužioca koji bi naložio privođenje glave kriminalne organizacije, policijskog oficira koji bi tužiočev nalog primio i prosledio u postupanje, te pažljivo odabrane policijske jedinice koja bi ga sprovela u delo. Fotografija šefa bande iza rešetaka bi, sekundu nakon objavljivanja, članstvo poslala u beg, a ponekog retkog ekstremistu sklonog izazivanju građanskog rata bi onemogućile stotine hiljada građana na ulicama, pomognute policijom i vojskom koje bi shvatile da je odsviran kraj. Posle toga bi bilo sasvim bezbedno i da se, ukoliko sudija tako odluči, šef bande od optužbi brani sa slobode.

Da li je vizija kriminalaca koji svojim privatnim avionima napuštaju srpski vazdušni prostor prihvatljiva? Da li je otkriće da zločin može proći bez kazne štetno za generacije koje stasavaju? Na delu bi bila iznuđena žrtva. Ako su na vreme sklonili novac i obezbedili utočište u državama iz kojih neće biti izručeni, a bizarno bi bilo da nisu, neka beže. Suštinski je važno da u godinama koje slede deca od roditelja i nastavnika uče ko su bili i zašto su morali da nestanu u mraku Kine ili Rusije. Ne bi bili prvi, ali bi, uz pomoć ispravnog društvenog odnosa prema istoriji, valjda bili poslednji.

No, ako jedan minorni, rekreativni mislilac može da skicira ovakav elegantni scenario, ne može se očekivati da ga kriminalna grupa nije zamislila do detalja. Ipak im sloboda kretanja – koja je i sada zapravo iluzorna, iza visokih zidova i redova telohranitelja – i uživanje u luksuzu iz fundusa od toga zavisi. Stoga, stižu insajderske vesti o konspirativnim sastancima na kojima se planiraju nova postavljenja iz koristoljublja odanih tužilaca, čime bi se i u teoriji eliminisala mogućnost ludački hrabre osobe, u tišini udružene sa par desetina sebi sličnih, koja bi pokrenula lanac institucionalnog rešenja krize. Čini se da se vladajuća kriminalna grupa, poput Gustava u legendarnom crtaću, prilagođavajući realnost svojim pogrešnim potezima sve uspešnije zafarbava u ćošak. Svakako deluju bedno, ali šta imamo od toga ako nastavljaju da nam se keze a pre toga su u crno obojili celo naše zajedničko obitavalište?

Opcija br. 2 bi bila famozna prelazna vlada. U njoj ne bi smelo biti stranačkih ličnosti, iz više razloga. Prvi je što ovo nije jesen 2000. godine kada je iz neophodnosti od DOS-a, SPS-a i SPO-a sačinjena vlada čije su dve trećine ministara imali minimalne radne obaveze, dok su krizni štabovi u državnim preduzećima održavali sistem kojem su predstojali izbori. Proleće 2025. godine ne ostavlja mogućnost da se iz redova vladajuće kriminalne grupe probere nekoliko do sada skrivenih osoba koje su uspele da svoje biografije sačuvaju od bazdeće prljavštine. Što se opozicionih političara tiče, oni su pre manje od godinu dana počinili katastrofalnu grešku koja ih udaljava od pozicije preuzimanja odgovornosti. Moraće da pričekaju, okajavajući grehove, što znači da nam ostaje ekspertska, profesorska vlada koju bi delegirali univerziteti, uz asistenciju studentskih plenuma. To zvuči u isto vreme funkcionalno i romantično, i najmanje pola godine bi opstajalo isključivo na bazi, ponovo, stotina hiljada građana spremnih da izađu na ulice i odbiju svaki pokušaj kompromitovanja pripremanih slobodnih izbora. Za to vreme, skupštinske sednice bi se sazivale kada je to neizbežno, i na njima bi članovi odavno nevladajuće kriminalne grupe dizali ruke po diktatu koji ovaj put stiže iz drugog izvora – od građana koji ih potčinjavaju svojim masovnim uličnim prisustvom. Sve to, kada se detaljno razloži, deluje izvodivo, mada obeshrabrujuće kompleksno.

Šta nam je činiti danas, večeras, sutra ujutru? Period kada smo mogli da ih prepustimo samouništavanju je prošao, ne zato što su se konsolidovali već zato što su razobličavanjem bezumlja i bezobzirnosti postali opasniji nego ikada. Da nastavimo da krčkamo krastaču dok ne eksplodira, svesni da je toliko naduta da bi njen završni čin mogao dovesti do raspadanja lonca i smrtne opasnosti za kuvara? Dostupne su nam demonstracije, neuhvatljive i na hiljadama lokacija, povezivanje svih pokreta u jedan suštinski cilj, generalni štrajk, prestanak funkcionisanja svega osim pekara i vodovoda… Možda i toga? Da li će se neko iz njihovih redova slomiti, pa će i ostale domine početi da se ruše? Samurajska mudrost veli: „Kada ste izvukli katanu iz korica, već ste izgubili borbu“. Ima i ona druga: „Katanu ćete možda izvući iz korica jednom u životu, ali je uvek morate imati uz sebe“. Stoga, samo dalje, smireno i uporno, uz opšti dogovor da bi zaustavljanje bilo ravno veleizdaji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.